Београд, дуже од три деценије се чека на отварање дневног боравка за оболеле од Алцхајмера

Алцхајмер није више болест само најстаријих. Све чешће оболевају и млађи људи. Настаје споро, у почетку делује безазлено. Подмукла, неизлечива болест, због које пати цела породица.

"Он је ложио ватру у кући, наложио је на поду, јер је остао сам. Ви њих буквално, ни кад спавају не можете оставити саме. Никада", прича Бојана Тољић, ћерка оболелог од Алцхајмерове болести.

Катарина Михић, супруга оболелог од Алцхајмерове болести прича да њен муж ноћу устане, отвори прозор, да живе на трећем спрату и да размишља да можда не крене кроз тај прозор.

"Значи да ни ноћу човек нема мира, а камоли дању", испричала је Михићева.

Губе свест о себи, о физиолошким потребама, не могу сами да се обуку, да једу... Како болест напредује све је теже, па неретко оболе и они који брину о њима.

"Ја имам, ево не кријем године, 78 година, ја треба да одем до лекара. Не може ни деца стално, они имају свој живот, морају да иду на посао. Са дневним боравком и даље би био са својом породицом, а мени лично и целој породици би то много значило", додаје Михићева.

Пре годину дана из Града су обећали отварање првог боравка 2023. у склопу Геронтолошког центра. Сада кажу да подржавају ту иницијативу, али да су такви центри у надлежности здравствене заштите.

"Сваки пут нам кажу да разумемо, имају слуха, али им није то приоритет, увек је нешто друго приоритет. Па, једног момента мора доћи да и ово буде приоритет, јер ово није само ствар њихове добре воље, ово је ствар обавезе државе", наглашава Надежда Сатарић из Српског удружења за Алцхајмерову болест.

Једино место у Београду где једном недељно, на три сата, могу да доведу своје оболеле је радионица на Новом Београду.

"Кад дођем овде као да дођем у вртић. Ми се играмо, ми певамо, ми радимо свакакве неке активности видим да је то веома важно за њих. Важно је само да им мозак ради, да они размишљају да морају, или када бојимо да размишљају којом бојом треба да обоје или кад играмо домине да који број треба да се споји, која сличица кад слажемо пузле", испричао је Димитрије Миленић, волонтер и студент психологије.

Радионица опстаје захваљујући ентузијазму појединаца и финансијској подршци Црвеног крста. Капацитет је мали, а породицама није тешко да на Нови Београд доводе оболеле и из приградских насеља.

"Имамо наду да ми нецћемо заборавити оне који су због болести заборавили нас", каже Бојана Тољић, ћерка оболелог од Алцхајмерове болести.