Само два споменика у Албанији подсећају на гробове српских хероја на путу голготе

Прота Лазар Матијевић је 1926. тадашњем министру вера, поднео извештај о гробовима српских страдалника у Албанији, уз предлог да се хитно заштите, јер, "гробља се ору, а кости наших јунака разноси море".

Тада је и настала идеја да се подигну три меморијала и заједничке костурнице у Скадру, Елбасану и Тирани, али то никада није учињено.

Процењује се да је у Скадру и околини умрло око 10.000 српских војника и цивила. Данас једини знани споменик у овом граду је на градском католичком гробљу. Ту су кости 518 војника, међу којима и 156 српских. Спомен обележје је подигло и о њему води бригу аустријско удружење "Црни крст".

И то је једини помен Србима који су прешавши Проклетије, умирали у Скадру, молећи за корицу хлеба. Нема више гробова ни у околини, где су српска и црногорска војска гинуле за ослобођење од Османлија, 1912. На Бардањолу тек двадесетак још видљивих хумки, али, иза ограде приватног поседа.

"Нема куће у Црној Гори или Србији, што нису оставили некога овде, на Бардањолу", каже  Павле Јакоја Брајовић из удружење Срба "Морача-Розафа" у Скадру.

Једини материјални доказ српске голготе у Албанији, сада је споменик на гробљу Шар у Тирани. Ту су похрањене кости 322 неидентификована војника и мермерно обележје војницима Моравске бригаде, које су подигли њихови саборци, Таковци. Од своје државе заборављени, својевремено из идеолошких разлога, па и свих забрана режима Енвера Хоџе, безимени јунаци чекају.

"Оног часа када ми хоћемо да заборавимо, када заборавимо, свесно или несвесно, тада њихова жртва постаје бесмислена. Значи, морамо да мислимо на њихова имена, стално понављамо и морамо да знамо зашто су погинули", каже Милош Ковић, историчар.

Сви они, тих 217.000 душа, део су наше прошлости, оне која, ипак, не остаје тамо где смо је оставили. Подсећају на то и крајпуташи, споменици јунацима који су остали на далеким бојиштима, уверени да бране оно најсветије - дом и своју земљу.