ГИЗ: Продају куће да би могли да оду у иностранство, а по повратку живе у још тежим условима

Истраживање је показало да већина повратничких домаћинстава живи у простору који је намењен за становање, њих 94 одсто, што је за пет одсто више него 2011. године.

Такође, пре десет година свега 54 одсто анкетираних домаћинстава живело је у некретнинама у свом власништву, док их је сад 65 одсто, показује истраживање "Друштвено-економски положај и реинтеграција повратника по Споразуму о реадмисији у Србији 2021. године" које су спровели Комесаријат за избеглице и миграције и i Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH.

Истраживање открива и да је свега 35 одсто стамбених објеката који су у власништву повратника легализовано, 23 одсто у процесу легализације, док 43 одсто није ни у процесу легализације.

Када је реч о самом стању стамбених објеката, већина анкетираних повратника изјаснила се да живи у простору у ком је, примера ради, присутна влага (71 одсто), затим са недовољно соба за све чланове домаћинства (60 одсто) и где прокишњава кров (54 одсто).

"Закон јачег"

Саветница у центру ДИМАК за повратак и реинтеграцију Ивана Ристићевић каже да повратници неретко долазе у неповољан стамбени положај јер целокупне вишечлане породице продају куће и домаћинства која поседују у Србији како би од тог новца отишли до неке од земаља западне Европе, најчешће Немачке, и затражили азил.

"Домаћинства често продају да прикупе новац за пут, али понекад и због уверења да ће, ако не поседују никакву непокретност, лакше добити азил", објашњава.

Такође, велики проценат ромске популације у Србији живи у неформалним насељима па постоје примери да породице након повратка из иностранства остану без неформалног објекта јер влада "закон јачег".

"Упознавала сам породице које привремено оставе своју неформалну кућицу, а када се кроз пар месеци врате друга породица се већ уселила у њу и немају начин да је избаце. Неки пак оставе свој неформални објекат на чување родбини или особама од поверења да ту живе док се не врате и тако га сачувају, али се и ту деси да родбина касније неће да се исели најчешће под изговорима да су имали улагања у одржавање куће", каже Ристићевићева.

Проблем регулисања личних докумената 

Породице које се врате под таквим околностима, додаје, осим што немају физички где да живе, суочавају се и са проблемом да пронађу легалну адресу где би пријавили пребивалиште, што им је предуслов да регулишу личну документацију без које је процес (ре)интеграције у друштво готово немогућ.

"Укратко речено, ти људи се налазе у једној бесконачној егзистенцијалној борби и није реткост да их одлазак у иностранство на крају само још додатно кошта", наводи Ристићевићева.

ДИМАК у оквиру глобалног програма Немачке развојне сарадње "Миграције за развој" (ПМЕ) има програме подршке усмерене на побољшање услова живљења повратника, подизање квалификација за тржиште рада, остварење личне документације, затим побољашње образовања деце повратника, тако што у појединим градовима Србије пружа директну подршку повратничким породицама кроз асистенцију при упису деце у школу, затим подршку у учењу деци, донирање школског прибора, превод и нострификацију диплома стечених у иностранству, и бројне друге бесплатне мере подршке.

Глобални програм "Миграције за развој" (ПМЕ) спроводи ГИЗ у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Националном службом за запошљавање и Комесаријатом за избеглице и миграције, а финансира немачко Савезно министарство за економску сарадњу и развој.