"Загађење ваздуха драматично горе у мањим местима, то треба да нас брине"

Дејан Лекић, у интервјуу за РТС, објашњава и у којим градовима се мери квалитет ваздуха и где постоје аутоматске станице, али и шта је неопходно да урадимо како бисмо се заштитили од последица загађења.

Када прочитамо вест да престоница Србије има најзагађенији ваздух на свету, да ли је то и даље вест? Да ли она ипак треба да нас брине, брине ли Вас?

То је један индикатор, догоди се једанпут или више пута да се Београд појави на тој топ-листи у негативном смислу најзагађенијих ваздуха на свету. Међутим, та топ-листа има неке одређене критеријуме по којој вишемилионски градови улазе на њу, али ситуација је много гора у мањим местима у Србији. И то драматично гора. Дакле, то је вест која треба да нас забрине, али није нешто што не би требало да знамо већ на основу неких других података.

Има ли оправдања у метеоролошким условима?

Оправдање не постоји, заправо метеоролошки услови само омогућавају да је оно што ми емитујемо у ваздух од загађујућих материја близу тла.

Шта је са градовима у којима се не прати загађење ваздуха?

То је сада већ озбиљна тема, зато што државне институције у Србији које спроводе аутоматски мониторинг, мере квалитет ваздуха на тим аутоматским станицама само у 12 од 29 градова који имају преко 50.000 становника. Зато је дошло до појаве да грађани сами уз подршку одређених пројеката које подржава невладин сектор или једноставно сами набаве индивидуалне мераче, сензоре, које онда укључују у мреже. Технологија је напредовала и сада је то практично на располагању свима, имамо мераче у тим градовима у којима држава не мери.

Ваше колеге кажу 35 дана у години може да се толерише лош квалитет ваздуха, да ли сте сагласни?

То је записано у уредби о квалитету ваздуха, која је заправо европска регулатива транспонована у наше законодавство. Потпуно јасно пише у тој уредби да се повишене концентрације изнад граничне вредности ПМ честица могу толерисати у току 35 дана у 365 дана годишње. И то је управо начин да се ови метеоролошки услови на неки начин ставе у законодавство. Драматично је прекорачена већ до данас, у многим местима укључујући Београд ова граница. У Ваљеву је преко 90, у Новом Пазару је преко 90. Дакле, скоро три пута више пре почетка ове зимске грејне сезоне број дана прекорачен у односу на "законом дозвољен".

Шта саветујете грађане, како да се заштите? Да ли да инсталирају нпр. апликације како би пратили, на крају да не излазе напоље?

Оно што је препорука и Светске здравствене организације је пре свега препорука која се тиче људи који већ имају угрожено здравље. Хроничне болести које укључују дисајне органе, висок притисак такође, дакле за њих је препорука да не излазе напоље, међутим да би они били свесни ситуације, потребно је да буду информисани.

Оно што је приоритет је да медији, националне фреквенције, пре свега ви као Јавни сервис да пружите грађанима правовремену информацију о томе, да би они могли да се заштите. Исто важи и за децу. Нема потребе да раде физичко васпитање напољу када ми знамо. Али то је рецимо и препорука краткорочног плана о квалитету ваздуха града Београда.

Нова грејна сезона нас очекује отприлике за десетак дана и трајаће извесно пет, шест месеци. Које су препоруке? Тешка је ситуација са енергентима, о алтернативним решењима сада не може ни да се размишља.

Ова сада ситуација са могућим недостатком гаса који увозимо заиста и доносиоце одлука и нас саме ставља у једну незавидну позицију. Надам се да су количине гаса обезбеђене и да ће приоритетно топлане у већим градовима, као што је Београд, имати на располагању тај гас, јер прелазак назад на мазут већ тешку ситуацију коју сте описали би драматично отежало. Дошло би до драматичних загађења ваздуха што би директно без икакве дилеме утицало на здравље становништва.

Какву реакцију очекујете од доносиоца одлука?

Очекујем да се прво констатује да овај проблем постоји. Ми стално водимо некакву дискусију око тога да ли овај проблем уопште постоји. Да ли су метеоролошки услови, да ли су то неки други узроци, не проблем постоји. Извештају државних институција, здравственог система говоре да овај проблем постоји и то читав низ година. Потребно је системски се посветити овом проблему, одвојити финансијска средства.

Из ресорног министарства кажу да издвајају велика средства управо како би поправили квалитет ваздуха. Је ли то довољно?

Сигуран сам да постоје напори. Имамо замену горива у топлани, рецимо у Крагујевцу, то је изузетно важно за тај град. У Београду су све топлане прешле на гас. Само је топлана у Земуну остала на мазут. Међутим, овај проблем је такав да је потребно уложити веће напоре, још више напора и потребно је укључити све људе у те напоре. Без повећања енергетске ефикасности, без промене начина грејања, овај проблем се неће решити.

Оно што је суштина, то је заправо узрок свега овога, јесте сиромаштво. Ви знате колика је порсечна старост аутомобила у нашем саобраћају, ми видимо у Београду да се у шпицу крећу камиони са шутом, то су све проблеми. Познато је то већ 30 година да се те ствари не могу дозволити када имате концентрације ПМ честица од 70-80 микрограма по метру кубном.