Родитељи деце са аутизмом страхују за њихову будућност - како после њих

Шта ће бити са 33-годишњим сином који има аутизам када их више не буде - највећа је брига Мирјане Тадић и њеног супруга.

Имају скоро 65 година. Спремни су и стан да дају како би њихов син једног дана живео као уз оца и мајку.

"Пре подне да буду у дневном боравку, после подне у стамбеним јединицама, да живе као код своје куће, да имају свој живот, да преспавају и сутра опет у дневни боравак", каже Мирјана Тадић из Београдског удружење за аутизам.

Да могу да буду корисни чланови друштва доказ је и Удружење "Наша кућа". Овде се свакодневно производи и зарађује. Папир од паклица цигарета, слаткиши, оброци за старе и немоћне. Ово је право предузеће.

Више од две деценије се труде да систем препозна особе са инвалидитетом које могу да раде и запосли их. Жеља им је да оснују фондацију која би обезбеђивала средства за становање уз подршку.

"То је најхуманије и најјефтиније, гломазни центри имају непотребне трошкове, велики борј родитеља би радо оставио своје некретнине, да деци буде добро као кад су они били живи", каже Аница Спасов из Удружења "Наша кућа.

Немали број мајки старијих од 80 година само на Новом Београду у својим кућама брине о деци са инвалидитетом која одавно нису деца. Имају око 60 година.

"Њихови стархови, недоумице, стрепње, њихова бол је превелика. Најтеже им пада шта ће бити са њиховом децом када њих не буде било. Њих и сада муче велики проблеми, финансијска оскудица, како да обезбеде све од помагала", каже Нада Сатарић из Удружење грађана "Снага пријатељства".

Центар за смештај и дневни боравак деце и омладине ометене у развоју на територији града има 16 дневних боравака. У њима борави 640 корисника. Гради се нови објекат у Барајеву.

У Граду кажу да предвиђени плац "Центра за подршку деци и породици - Денкова башта" о којем се говори већ десет година, није у њиховој надлежности.

Али не одустају наши саговорници, јер заједничка брига свих њих је - да им деци буду добро и када их не буде.