Шта послодавац сме да зна о нама

ГДПР или општа уредба о заштити података која се примењује у Европи, али и у нашој земљи кроз Закон о заштити података о личности, дефинише гаранције грађанима којима су, законски заштићени и од прикупљања и од обраде личних података.

Једина разлика између ГДПР и нашег закона је у висини казне, рекла је за Први програм Радио Београда Ана Тоскић Цветиновић из организације "Партнери Србија".

У Европи су казне по неколико милиона евра, код нас пар милиона динара.

Биометријски подаци и приватност 

Кад је реч о биометријским подацима, Тоскић Цветиновићева наглашава да то није пуко прикупљање фотографија.

Биометријски подаци, објашњава, посебна су врсте података, добијене техничком обрадом: почев од отисака прстију, дланова, стопала, дужице ока, снимања лица у високој резолуцији, где се бележи јединствена карактеристика сваког од нас. Виде се конкретне тачке које су јединствене за сваку особу.

Да би се такви подаци и прикупљали и обрађивали, мора да постоји законски оквир, али и сагласност сваког појединца чији се подаци узимају.

У контексту радних односа, сагласност за такву процедуру, тачније слободна воља запосленог је упитна, јер се одмах поставља и питање последица, уколико запослени не пристане на такву обраду.  

Иван Тришовић из Одсека за надзор из области образовања, здравства и имовине грађана канцеларије повереника за заштиту података о личности каже да и ово питање додатно компликује процедуре заштите података.

"Не постоји закон који омогућава употребу биометријског софтвера. Такође, осим биометријских података, ту су и информације о здравственом стању, сексуалној оријентацији и слично, који се третирају као најинтимнији подаци и њихово прикупљање је забрањено, осим у посебним случајевима, али мора да постоји закон који би то прописивао", наводи Тришовић. 

Постоји ли граница 

Где је граница између захтева послодаваца и могућности технологије с једне стране и права грађана на приватност, с друге, полемика је која се води и у Европи.

Послодавци често заборављају на основна права запослених, каже Тришовић, те користе фотографију за евиденцију доласка на посао, чак и у ситуацијима кад је реч о пар стотина запослених. 

Посебан део заштите приватности запослених је и постављање видео-надзора.

Према Закону о приватном обезбеђењу, само сертификоване компаније могу да постављају и врше надзор и то на тачно одређеним местима: у високоризичном радном окружењу, тамо где је вредна опрема или постоји могућност упада у просторије.

Нужно је добро проценити где камере за видео-надзор треба да стоје и у ком времену да снимају.

И овде, као и код прикупљања података о личности, сагласни су саговорници Радио Београда 1, потребно је, невезано за постојање закона, поштовати однос сразмерности и сврсисходности. 

"Заштита података није само питање права, већ образовања и информисања. Да би и запослени и грађани били освешћенији и брже реаговали кад је реч о заштити личних података, решење је првенствено образовање, основно и средње, где би се млади упознавали са духом закона. Медијске кампање за одрасле су веома погодно решење", истакао је Иван Тришовић. 

Организација "Партнери Србија" годинама организује "Недељу приватности", а ове године ће организовати и онлајн обуку за све заинтересоване да прошире своја знања у области заштите података о личности.