Шта доживљавају старији од оних које су одгајили – посебно кривично дело злостављање и занемаривање старијих?

Сигурно да је много тешко када вас злостављају они које сте одгајили - шта све доживљавају старији у сопственој породици - најпре када говоримо о физичком и психичком насиљу?

- Много је тешко бити стар и живети у породици, а немати довољно разумевања од чланова породице. Оно што старијима најтеже пада, то је када губе своје место у породици, своје функције, своје моћи које су раније имали. Они су већ изгубили друштвену моћ коју су имали док су радили, сада губе своје место и у породици, губе себи драге особе, своје супружнике, своје пријатеље. Болест се тада јавља све чешће, посебно код старијих од 70 година.

С друге стране, средња генерација, њихова деца, која су стожери породице, растрзана су по цео дан својим обавезама, трчањем за једним послом, другим послом, како збринути децу, и наравно да се онда појачава тензија, појачава се нетрпљевиост, и старији трпе и доживљавају разне видове психичког насиља у породици.

За њих нема места за заједничким столом за ручком, за њих није место да буду са гостима када су славе и друга славља, није за њих да иду на рођендане, догађаје, него они ће остати да чувају кућу.

Њима се не дозвољава да њихови пријатељи, комшије, дођу и попију кафу с њима, њима се чак некада не дозвољава да се поиграју са својим унуцима или праунуцима, могу им донети болест неку. Ускраћује им се да сами доносе одлуке и права, занемарју се њихове потребе и наравно да их то веома погађа.

Старији имају утисак, како показују истраживања, да их породица види као оптерећење и да више нису вредни неге и пажње. Укућани неретко одлучују уместо њих. Смештају их у дом за старе и против њихове воље. Имате вишедеценијско искуство у области социјалног рада. Колико је то сурово постало?

- Нажалост, то је све чешћа појава, мени је то без преседана што се догађа. Постоје ситуације када породица више не може, исцрпели су све своје могућности да брине о свом најстаријем члану у оквиру породице и да треба да га смести у дом: тамо где ће бити са својим вршњацима, где ће добијати потребну негу и потребну подршку стручних радника, а где га породица неће занемаривати, него обилазити.

То је потпуно нормално, зато и имамо такве установе, зато оне и постоје, и онда је то спас и за једне и за друге.

Не треба то урадити без сагласности, без пристанка, без воље. Врло мали проценат старијих жели заиста да оде у дом. Када се с њим разговара, када се трезвено припрема, када оде, ако може да погледа какви су услови у дому, када се објасни све и некако он каже „па добро, јесте то за мене решење, идем да пробам бићу месец, два".

Али ако се то чини мимо његове воље, онда је то заиста сурово. Често им и кажу да иду на неки опоравак, а није тако.

И финансијско насиље је огроман проблем. Дешава се да старији не одлучују самостално на који начин ће да троше свој новац. Пензионери некада постају права мета своје деце, рођака. Сви се грабе за имовину, притискају их, условљавају, кажњавају. Колико је то честа појава, шта бележите од таквих случајева?

Пракса бележи да имамо нажалост све више таквих случајева. Заправо, нисам сигурна да ли имамо све више случајева или чешће то старији пријављују, а да је тога било доста и раније - све те злоупотребе њихове имовине.

Иде се дотле да се стављају и под старатељство да би се онда располагало имовином старијих особа. Врши се притисак на старије особе да са којим сином живи, да њему препише сву имовину, или да склопи уговор о доживотном издражавању без обзира на то што има још двоје, троје, четворо браће и сестара.

Наравно, да је онда то раздор у породици, да ће то браћа и сестре чути и да ће то довести још већих тензија, до још већих нетрпељивости.

Када се располаже новцем, злоупотреба чекова, располаже на непримерен начин, чак и са дозволом старије особе, да не причамо без дозволе, то су све видови економског злостављања старијих особа.

Многи пате у тишини, нису спремни да пријаве насиље које трпе од чланова породице. Осећај срамоте један је од главних разлога. Зашто још крију шта им се дешава?

- Осећај срамоте јер то чине њихови најдражи, најмилији, осећај страха јер ипак ће он бити сутра зависан од тог његовог сродника, осећај да ли ће му он сутра помоћи кад му буде требало, затим осећај да ли ће му ико поверовати, да ли су надлежне службе спремне да се баве појединачним случајевима.

Када је реч о реаговању институција, све је то индивидуално. Закони су добро донети и требало би да се реагује у року од 24 сата, али има ту много проблема.

Старија особа када пријави и да изјаве, она већ сутрадан пориче то што је рекла, тако да ту има много проблема, али има и много разлога зашто они ћуте и то не пријављују.

Повереница је у извештају препоручила да се размотри измена Кривичног законика да се дефинише посебно кривично дело занемаривања и злостављања старијих. Каже да је неопходна боља координација свих служби надлежних за решавање случајева насиља над старијима. Која су још решења по вама која би их охрабрила да пријаве насиље?

- Превенција. Много је важно да старије особе охрабрујемо и да им говоримо шта су акти насиља, јер они изузев физичког насиља све ово друго, економско искоришћавање, не третирају као насиље и не признају.

Чак и када их неко ишамара, кажу „па добро мене само мој муж бије" и сматра се нормалним породичним понашањем. Ми онда кажемо да то није нормално да се догађа, да је то кривично дело и охрабрујемо их да то пријављују, посебно старије жене.

Често не знају какве су последице насиља. Те последице су лоше и по њихово здравље. Јесмо апсолутно да занемаривање и злостављање старијих буде посебно кривично дело.

На који начин треба да се опходимо према старијима?

- Порука млађима би могла да буде да треба имати разумевања, стрпљења и љубави према својим најстаријима, али исто тако и најстарији треба да имају више разумевања за своје млађе чланове породице, да им се не мешају у живот и да им не буду досадни, напорни, џангризави, међусобна толеранција је кључ и на томе морамо радити.