У Србији је прошле године било 669 самоубистава, ко се одлучује на такав потез

Скоро свакодневно у медијима чујемо да је неко себи одузео живот таблетама, скоком са моста, ватреним оружјем, вешањем. Углавном, нико не зна због чега. Чак и најближи често кажу да ништа није указивало на самоубиство.

Жене су, кажу стручњаци, склоније покушају самоубиства, док га мушкарци чешће реализују, јер знатно мање траже стручну помоћ и најчешће користе ватрено оружје.

Ипак, показују подаци, међу самоубицама је највише оних преко 65 година. Разлози су – губитак социјалне улоге, осећај бескорисности, усамљености, нарушено здравље. У Центру за ментално здравље кажу да је најважније правовремено им се јавити.

"Мислим да је веома важно да свима поручимо, да када се осећају лоше, да када те тегобе трају дуже од две недеље, да када не могу да спавају као раније, да када имају проблема са концентрацијом, када не могу да савладавају свакодневне обавезе, нити да функционишу на начин на који су навикли, који њих карактерише, то је већ нешто што захтева да потраже помоћ", напомиње психолог у Центру за Ментално здравље у Београду Татјана Суботић.  

Ко све тражи помоћ психолога 

Психолошка помоћ потребна је и ХИВ позитивним особама, женама током процеса вантелесне оплодње, адолесцентима и њиховим породицама. Долази и велики број људи из унутрашњости, јер се, кажу, на одлазак код психијатра у малом месту, и даље гледа са предрасудама. Муче их проблеми у породици или на послу, емотивни односи или се једноставно осећају лоше.

Директорка Клинике за психијатријске болести "Др Лаза Лазаревић" др Ивана Сташевић Карличић каже да сваког радног дана од 9 до 18 часова потпуно бесплатно, без упута, без књижице, врло често и без заказивања, људи на тој клиници добијају помоћ од психијатара.

"Један је адултни, а други дечји психијатар, затим помоћ психолога, дефектолога, социјалних радника и високих струковних сестара који су едуковани у раду у заштити менталног здравља", објашњава др Сташевић Карличић.

Није срамота имати проблем 

Није срамота, кажу, имати проблем. Свашта смо преживели – ратове, инфлацију, бомбардовање, корону.

"Ми имамо ту невољу да живимо у крајње турбулентном времену, несигурном друштву, а та једна несигурност и неизвесност репродукује читав један низ проблема, нарочито код младих људи. Да ли ће сутра имати стан, да ли ће сутра почети неки нови рат или ће се разболети од неке нове болести", наводи социолошкиња проф. др Милана Љубичић, системска породична психотерапеуткиња.

Додаје да би требало неговати вредности као што је солидарност, другачији начин комуникације, подршка другима. "Ја бих рекла да би ваљало обесхрабривати егоизам и компентенцију који су тако својствени нашем добу", наводи Љубичићева.

Центар за ментално здравље је, од отварања 2018. године, посетило око 13.000 људи, а према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је 2021. године било 669 самоубистава.

Уведене су СОС линије, бројне акције, кампање и апели са циљем да се делује превентивно, али, чини се, то није довољно. Па нам не преостаје, изгледа ништа друго, него да и даље понављамо – сви имамо проблеме и лоше периоде. Не ћутимо о томе. Поделимо их са другима, потражимо помоћ.