Шесто саветовање Алумни клуба Правосудне академије одржано у Сокобањи

Председник АКПА судија Синиша Трифуновић навео je да је уставотворац препустио законском регулисању читав низ отворених питања, кључних за физиономију правосуђа, те да се правосудна реформа налази на половини пута.

Истакао је да садa имамо прилику да у законе уградимо делотворан механизам за заштиту судија од неоснованих таблоидних напада којима се недозвољено утиче на суд и да ефикасније штитимо ауторитет судства без кога нема поверења јавности у правосуђе, наводи се у саопштењу.

Оценио је да ће се највише полемике водити око дефинисања појма истакнтих правника који ће поред судија бити чланови правосудних савета и потребне већине за одлчивање у правосудним саветима, финансијске независности судства, материјалне независности носилаца функција, али и да се мора решити тензија између правосудних савета и Правосудне академије (ПА), чија улога је позитивно оцењена од стране Венецијанске комисије.

Према његовом мишљењу, решење би могло бити у укључивању правосудних савета у процес селекције полазника ПА и управљање Академијом или упућивању на ПА судија и тужилаца после избора од стране правосудних савета, а пре ступања на функцију.

Председник Друштва судија и члан ВСС судија Снежана Бјелогрлић је током саветовања навела да социолошка истраживања показују да судије себе не сматрају трећом граном власти, те да је улога струковних удружења да развијају и јачају судијску културу.

Како ће се у чланству правосудних савета наћи истакнути правници, то је важно законом ближе одредити ову категорију. Навела је да истакнути правник не треба да буде члан политичке странке и поставила питање да ли је потребно законом предвидети да кандидати за истакнуте правнике добију подршку, односно препоруку неке институције пре кандидовања за функцију члана правосудних савета.

Истакла је да ће се код измене Закона о судијама водити рачуна о материјалном положају судија и да ће се детаљније регулисати радноправни статус судија. Такође је потребно да се приликом израде сета правосудних закона јасно разграничи надлежност између Министарства правде и Високог савета судства и уреди питање самосталности буџета судства. Сматра да Правосудна академија треба да обавља функцију коју је изворно обављала – да буде центар за обуку судија и тужилаца.

Др Горан Илић, заменик Републичког јавног тужиоца и члан Радне групе за израду радног текста Закона о јавном тужилаштву и Закона о Високом савету тужилаштва се осврнуо на критике које су се могле чути у уставној дебати и у којима је истицано да Устав није требало мењати у подељеном друштву.

Одговарајући на ту критику навео је да је природно да у демократском друштву постоје поделе и да подељена мишљења и различите погледе на промене Устава види као потврду квалитета дебате о изменама Устава, а не као недостатак.

Такође, сматра да је Србија искористила добар моменат за уставну реформу и да је мало вероватно да би се таква прилика поново створила, имајући у виду развој догађаја у Европи.

Нагласио је да је промењена уставна дефиниција јавног тужилаштва које је одређено као јединствен и самостални државни орган који гони учиноце кривичних и других кажњивих дела и врши друге надлежнности којима се штити јавни интерес одређен законом. Тиме је принцип законитости у вршењу надлежности јавног тужилаштва "ограничен и окрњен", проценом да ли у конкретном случају постоји јавни интерес да се предузме кривично гоњење.

Важно је и што је укинут монократски систем уређења, који је заостатак из времена када је јавно тужилаштво било уређено по узору на совјетску прокуратуру и према коме све послове из надлежности јавног тужилаштва изворно обављало једно лице – јавни тужилац. Добро је и што је проширено право на приговор против обавезних упутстава за поступање главних јавних тужилаца, односно Врховног јавног тужиоца, који се може изјавити не само када је обавезно упутство незаконито, већ и када га поступајући тужилац сматра неоснованим, тј. када је упутство супротно професионалним уверењима јавног тужиоца о томе како би требало решити конкретан случај.

Премда, сва тужилаштва у Европи у неком облику имају систем надређености (хијерархије), једино је Србија као уставну категорију предвидела приговор против хијерархијских овлашћења надређених, што ће битно променити односе унутар јавног тужилаштва.

Посебно је истакао да се приликом израде сета правосудних закона не сме дирати у стечена права полазника Правосудне академије, јер су се Устав и Уставни закон определили за поштовање принципа континуитета у погледу положаја судија, заменика јавних тужилаца, председника судова и јавних тужилаца, тако да нема никавог оправдања да се тај принцип не примени и на полазнике Правосудне академије.

Илић је указао и на то да плате судија и тужилаца нису одговарајуће и да сматра да су измене правосудних закона шанса да се поправи материјални положај правосудних функционера и уопште запослених у правосуђу.

Златко Кнежевић, члан Венецијанске комисије и судија Уставног суда Босне и Херцеговине навео је да је за независност судства и самосталност тужилаштва кључна административна и финансијска самосталност.

Административна самосталност подразумева да правосуђе независно од извршне власти доноси одлуке о питањима свог функционисања (нпр. о потребном броју запослених), док финансијска самосталност има два вида – спољни и унутрашњи. Спољну самосталност за сада има само Уставни суд. Унутрашњу финансијску самосталност сматра посебно важном, јер она подразумева могућност председника судова и главних тужилаца да самостално располажу додељеним буџетом и врше потребна преусмеревања средстава у складу са потребом органа на чијем су челу.

Навео је и да ће Венецијанска комисија дати оцену о нацртима правосудних закона и нагласио да се приликом доношења оцене посебно има у виду стандард националног контекста који даје одговор на питање зашто су одређена законска решења прихватљива у неким државама, а у другима нису. Подвукао је да је важно обазбедити такав статус судијама који ће гарантовати да се они неће свести на просте чиновнике.

На саветовању су предавања из области кривичног права одржали судије Апелационог суда у Нишу Дијана Јанковић и Томислав Трајковић, а дискусију о механизмима уједначавања судске праксе са судијама свих инстационих нивоа су водили судија Врховног касационг суда Бранко Станић, доцент на Правном факултату у Новом Саду др Марко Кнежевић и судија Вишег суда у Београду Анђелка Опачић.