Међу глувима у Србији готово да нема високоoбразованих, шта су препреке

Колико вас зна знаковни језик – мало. Шта бисте урадили да вас глува особа замоли за помоћ или неку информацију – вероватно ништа, јер је не бисте разумели.

То значи да не умемо да комуницирамо са око 14.000 људи колико, према подацима Савеза глувих и наглувих, у нашој земљи користи српски знаковни језик.

Само је десетак успело да заврши факултет. Ретко уписују оно што желе, већ оно чиме глуви могу да се баве.

Михаило Гордић, потпредседник Градске организације глувих Београда истиче да образовање глувих није на адекватном нивоу, а да билингвално образовање не постоји.

"Када је реч о високошколском образовању, не ангажују се тумачи за српски знаковни језик. Мали број глувих особа је успело да, уз подршку породице, или самостално, уколико користи апарат, заврши факултет или да упише, најчешће неке визуелне смерове. То су углавном ликовне уметности, док се за друштвене науке ретко опредељују", објашњава Гордић. 

Српски знаковни језик није део програма 

Према Конвенцији Уједињених нација, знаковни језици су изједначени са говорним језицима, а глуве особе се третирају као језичка мањина, због чега се у развијеним земљама спроводи билингвално образовање глувих, односно учење знаковног и писаног језика.

Српски знаковни језик још није део школског програма. 

Драгана Раичевић, лингвиста за српски знаковни језик указује да је њихов први матерњи језик српски знаковни језик, али да они тај језик не могу да уче током свог школовања, што то доводи до бројних проблема.

"Они не могу да прате наставу других предмета, због тога је неопходно да се ради на свеобухватном истраживању српског знаковног језика, како би се креирали наставни материјали за учење српског знаковног језика", указује Раичевић.

Битно је и са каквим предзнањем уписују факултет. Они који су похађали специјалну школу за глуве имају бољу социјализацију, док, како тврде, у редовним школама стичу боље образовање. Недостају и стручни тумачи.

Шта је решење 

Михаило Гордић објашњава да су то углавном деца глувих родитеља која мисле да знају превођење, али ту се најчешће ради о препричавању са једног на други језик.

"Професионални тумачи за знаковни језик морају бити високошколски образовани, морају завршити знаковни језик, учити технике превођења, јер српски знаковни језик и говорни језик нису исто. Морају се специјализовати за област коју желе да раде", указује Гордић.

Као решење виде: реформу образовног система, ангажовање већег броја тумача, бољу комуникацију надлежних институција са заједницом глувих, али и целог друштва.

На Филолошком факултету у Београду, овог семестра, први пут одржава се факултативна настава за српски знаковни језик на основном нивоу.