Приче Срба избеглих из Подујева, "сваки март је био са укусом јоргована и сузавца"

Још у време владавине Јосипа Броза Тита из Подујева су због сталних албанских напада и озбиљних претњи Срби одлазили да би сачували животе својих породица. Из тог разлога број становника се деведесетих свео на минимум, а од пре неколико година у Подујеву више не живи ниједан становник српске националности. Највећи број расељених породица из Подујева живи у Куршумлији, како би били у близини својих узурпираних имања.

У Косаничкој Рачи у скромним условима живи неколико породица са подручја општине Подујево. Тамо је и део породице Јовановић из Перана. Кажу да им је кућа узурпирана и да у њој годинама бесправно живе Албанци. Никакву надокнаду за то никада нису добили.

"Нас три-четири брата тамо смо оставили укупно седам кућа. То су све плански зидане куће, са градском и сеоском водом, телефон, струја и све остало. Од свега тога остала је само моја кућа, има 300 квадрата", каже Миломир Јовановић из Подујева.

"Морамо да живимо даље, све смо старији, деца нам расту, најгоре је што смо остали без посла", прича Милунка Јовановић из Подујева.

Албанске провокације у Подујеву расле су, кажу, из деценије у деценију. Памте се немири и насиље из '81. године.

"Сваки март је био крвави март, сваки март био је са укусом јоргована и сузавца. Демонстрације су биле и 1981. године и цело моје школовање, и основна и средња школа живела сам у таквој атмосфери", каже Весна Пауновић Ђукић.

У Доњој Дубници породица Маљевић има девет хектара земље. Читаво домаћинство је опљачкано, као и кућа од 300 квадрата.

"Све грађевине су разидане и понете, тако да на лицу места су остале само неке рушевине и то они које нису могли да се разидају", истиче Славко Маљевић из Доње Дубнице.

"Породица која се најдуже задржала у селу Медреговац је породица Перовић, до 2018. године а после су и они морали да напусте село, не својом вољом", прича Ивица Марковић.

Алексићи су из Орлана, тамо им је остао стан који нису продали. Уз велики труд и рад у надници, са двоје деце, успели су да купе плац и да сами сазидају кућу у Куршумлији.

"Доле ми је остао стан, баш поред Батлавског језера, узурпиран. Албанац ушао, уселио се у њега тако да нисам могао ни да уђем само сам прошао поред стана", наводи Драгиша Алексић из Орлана.

"Кренули смо потпуно од нуле, без новца, родило се дете. Стварно је било тешко", сећа се Горица Алексић.

Током 2001. године прављени су спискови за повратак у Ливадице и Подујево, али све је остало само на папиру.