Хуманитарац Јован Симић: Помагање другима је ствар кућног васпитања

У разговору за "Магазин на првом" Радио Београда 1, Јован Симић објашњава да је потреба да се помаже људима и чине добра дела ствар домаћег васпитања.

"То је нешто што за цео живот носите у себи, једна врста свести о томе како треба да се односите према људима који вас окружују", каже Симић.

Због свега што нас је задесило последњих деценија више бринемо за сопствену егзистенцију, нема се времена да се застане, да се види да ли је некоме потребна помоћ.

Симић напомиње да је сада срећна околност да смо више окренути друштвеним мрежама, што је убрзало проток информација, па апели за помоћ стижу до великог броја људи. Одатле понекад утисак да је све више болесне деце, а заправо је то само постало видљивије.

Зашто је угашена организација 

Организација чији је оснивач "Заједно за живот", била је међу најприсутнијима у јавности. Недавно је, на жалост, престала са радом.

Јован каже да је главни разлог за то што је све морао сам да ради, те да је то било исцрпљујуће. Реч је о врло осетљивим стварима које траже велику прецизност и много личних контаката. И корона је многе активности успорила и онда му се учинило најпоштеније и најискреније да застане.

Како је све почело 

Желео је да избегне ризик да наруши поверење које су у њега стекли људи којима је помагао и којима је помоћ потребна. Поверење је стекао тако што су његове акције имале резултат и сваког тренутка се знало где новац иде.

Све је почело још 2014. године. Тада као студент продајом годинама скупљаних, дресова прикупио је 80.000 евра и омогућио лечење деветогодишње Нађе Новаковић.

Највећа награда му је сазнање да то дете данас живи потпуно нормалан живот. У правилу, остаје у контакту са родитељима деце којој је помогао, а са Нађином породицом је и кућни пријатељ.

"Када радите овакве ствари много се емотивно потрошите и психички оштетите. Пошто сам у Фондацији све сам радио, није било могуће филтрирати информације, па је први удар приче о судбини неког детета увек ишао на мене. Свесно сам у то ушао и морао сам да нађем начин да се са тим изборим, јер сам увек у глави имао виши циљ", објашњава Симић.

Људе није лако анимирати 

Последња у низу је хуманитарна утакмица за некадашњег голмана Радована Радаковића, која је било нешто посебно и за њега и за бројне спортисте који су се одазвали.

То је још један пример колико је важно да се сваки пут пронађе нека друга форма акције. Људе није лако анимирати, јер се мора осмислити начин да и они који помажу добију нешто заузврат.

У Јовановом случају је срећна околност да спорт нуди широк спектар могућности, било да је то продаја дресова, хуманитарна утакмица, спортски базар или пенал за живот.

Јован Симић је већ окренут неким будућим активностима. Због короне ће, вероватно много тога прећи у дигиталну сферу.

То ће бити велики изазов, јер неће бити те енергије као кад се људи окупе. Размишља о нечем креативном, новом, занимљивом, што ће људе анимирати и покренути да узму свој телефон у руке и буду део приче са срећним крајем.