Ратни план Колубарске битке први пут на РТС-у, дан када је васкрсла српска војска

Слободан Ђукић je нагласио да је у питању највећа победа српске војске у Првом светском рату, чији је значај немерљив. Аустроугарска офанзива на Србију почела је још у августу на Церу и борбе су непрекидно трајале све до средине децембра 1914. године. Финале тих борби била је Колубарска битка.

Српска војска је, навео је, претходно ратовала против Турске, али никада до тада није ратовала против једне европске, модерне војске каква је била аустроугарска, која је поред тога била бројнија и боље наоружана од српске.

Такође, Аустроугари су веровали да српска војска неће одолети и да ће после првих борби да се распадне и да ће сваки војник отићи својој кући, тако да је та Колубарска битка била велики испит и за српску војску и државу. 

"Однос је био око 450.000 аустругарских војника и 350.000 српских. Сама суштина није у томе, већ у једној организованој одбрани коју је српска војска пружила на колубарским положајима и упорној одбрани нарочито Моравске дивизије на положају Врапче брдо код Лазаревца, где се десет дана упорно бранила та дивизија изложена нападима Аустроугара са севера, запада и југа", објаснио је Ђукић. 

Након тих крвавих борби код Лазаревца српска војска је била исцрпљена и донета је наредба о повлачењу. Подразумевала је да се због даљег повлачења на исток мора напустити престоница Србије – Београд.

То је, каже Ђукић, био критичан моменат, јер су Аустроугари главнину снага упутили ка Београду и северно од Рудника за Моравском дивизијом, јер су мислили да је ту главнина српске војске.

"Један део српске војске, Прва армија под командом Живојина Мишића није била северно од Рудника, него се налазила на подручју Горњег Милановца. Захваљујући Живојину Мишићу који је био одлучан војсковођа и који је добро знао да се рат не може добити одбраном, битка се добија само нападом, предложио је да се 3. децембра крене у одлучан противнапад који је почео на Сувобору и који је за Аустругаре представљао велико изненађење, јер су они сматрали да се српска војска више неће моћи саставити све до Крагујевца",  наводи пуковник. 

У бици сви грађани, дошао и краљ Петар

Рат је најтежа обавеза и он мора бити најправедније распоређен на све грађане. У Колубарској бици су, наводи Ђукић, у рову били и сељаци који су били војници, резервни официри су били учитељи, трговци, адвокати. У строју су били принц Ђорђе Карађорђевић, његов брат регент Александар је командовао војском, а на поприште Колубарске битке дошао је и сам краљ Петар.

Врхунац свега је довођење 40.000 регрута у борбу, а међу њима је било и 1.300 каплара. То су, објаснио је Ђукић, били студенти факултета и ученици средњих школа који су након краткотрајне обуке добили чин каплара и упућени у рат.

"Практично у Колубарској бици су учествовали сви од сељака до студената. Још је Наполеон рекао да је држава непобедива ако је сам народ брани. И то јединство које је испољено у Колубарској бици је један светао пример који може да нам служи и данас и треба да нам буде водиља којим путем треба да идемо", сматра Ђукић. 

Ратни план Колубарске битке 

Први пут гледаоци и читаоци РТС-а могу да виде ратни план Колубарске битке. Како је објаснио пуковник Ђукић, реч је о распореду Треће армије након Колубарске битке, јер док је сама битка трајала није било времена да цртају овако детаљне карте.

Међутим, додаје да оно што се десило 3. децембра јесте почетак те противофанзиве коју је предводила Прва армија Живојина Мишића и која је до 5. децембра повратила Сувобор и пробила аустругарски фронт.

Њихов главнокомандујући Оскар Поћорек је тада наредио да из Београда Седма дивизија нападне Космај и да пробије северни фронт српске војске. Кључни моменат, каже Ђукић, десио се 8. децембра, када Прва армија Живојина Мишића улази у Ваљево, а аустроугари заузимају Космај.

Истог тог 8. децембра пристигла је Тимочка дивизија која је одбацила Аустругаре с Космаја и омогућила Живојину Мишићу да настави даље.

Због тога је Поћорек наредио повлачење војске и онда је, прича Ђукић, настао хаос, дезорганизација у њиховој војсци и на крилима њиховог свеукупног пада, српска војска је 15. децембра ушла у Београд.

Зашто Французи Колубарску битку зову српска Марна

Ђукић је истакао да су овакве битке веома ретке у историји ратне вештине, једна војска која је била у одбрани, повлачила се, била је на прагу пораза и дошло је до преокрета.

"Пресудна је била свест код српских подофицира да се до победе може доћи само противнападом и то је заслуга Живојина Мишића који је био поборник те офанзивне доктрине у српској војсци. Он је после ове битке добио титулу војводе српске војске", нагласио је Ђукић.

Подсетио је и да је време у којем је вођења Колубарска битка од 16. новембра до 15. децембра 1914. године, веома важно, јер је за то време на западном фронту вођен позициони рововски рат, а то значи да није било маневарских борби, и да је једина битка која се у то време у Првом светском рату одиграла Колубарска.

"И она је добила медијски одјек у Паризу, Лондону, чак се и у Америци писало о њој, јер је на другим фронтовима било затишје. Значи Колубарску битку пореде с битком на Марни, зову је српска Марна. Као што су Французи на Марни зауставили Немце тако смо ми на Колубари не само зауставили него и победили аустроугарску војску, где је заробљено 42.000 њихових војника", објаснио је Ђукић.

Казао је и да је пронашао наређење у војном архиву, у којем генерал Степа Степановић наређује да се пронађе које аустругарском ратном заробљенику скинуо чизме и да му се врате.

"Разумете ли који је то степен дисциплине, једног професионализма био у српској војсци у то време и то треба да нам служи и данас као пример", сматра Ђукић.

Дисциплина и одговорност

"Ево примера. На Колубари где је Моравска дивизија била изложена најжешћим нападима командант је тражио од генерала Степановића да се повуку на Кременицу, међутим Степановић је одговорио -'Нисам ја надлежан да мењам наређења Врховне команде'. Та Моравичка дивизија је и поред тога што је имала 4.000 погинулих и рањених војника извршила свој задатак", указао је Ђукић.

Оценио је и да је веома било важно да је у војсци постојала чврста дисциплина која је и те случајеве малодушности, јер је било нормално да у јединицима које су претрпеле такве губитке пада морал.

"Међутим, постојала је једна чврста војна организација која је изграђена још у миру и која је ту положила свој испит", закључио је пуковник Слободан Ђукић.