Мурали у Београду – консензус, политичка порука или уметничка провокација

Неки сматрају да руже фасаде, други да украшавају градове. Мурала је све више. На њима су најпре били анонимни ликови, па музичке и спортске звезде. У доба пандемије начин су и да се изрази захвалност лекарима. Међутим, највише пажње привлаче они са политичком поруком.

Пре пет деценија освануо је први мурал у Београду. Али се он не сматра кључним за историју те уметности у престоници већ онај, у Рајићевој из 1984. Те године због њега је аутор Чедомир Арсић хапшен. После буре у јавности, подсећа историчарка уметности, градске власти су прихватиле мурал.

"И важно је за њих казати да пошто настају у јавном простору, урађени су са дозволом, значи или држава или град се слажу да то буде ту и самим тим су произведени од уметника који су званично признати и прихваћени у свету уметности", истиче Љиљана Радошевић, историчарка уметности.

А у том јавном простору одавно се шаљу и политичке поруке. Прве су кренуле у Мексику, након револуције 1920. године.

Данас су практично свакодневица у готово свим градовима у свету. Пролазницима порука или лик може да се допадне или не.

Комуниколог Воја Жанетић сматра да на зиду треба да буде оно о чему постоји консензус. Једноставно, каже, то је јавна површина.

"Е сад, кад на мурал неко стави нешто око чега се не слажемо сви, рецимо на пример Бата Стојковић на зиду је неспоран. Неко други на зиду може бити спорнији од Бате Стојковића, то онда значи или да неко покушава да то на зиду или постане ствар консенсуса или ако је толико спорно да ће то бити ствар консензуса, онда тај неко фактички жели да нема консензуса генерално. Дакле, да се направи нека провокација око које ћемо ми сад да причамо", каже Жанетић.

Иван Станковић, маркетиншки стручњак оцењује да су мурали код нас доста исполитизовани, тако да се преко мурала показује ко је јачи, чији мурал ће дуже остати, ко је безобразнији, ко је провокативнији.

"Имамо и неке бенигне, опште мурале, али нажалост ови мурали о којима се у задње време доста говори су ти острашћени, који уствари рефлектују једну острашћеност и поларизацију друштва", сматра Станковић.

Зато стручњаке и не чуди што грађани који нису сагласни са неким муралом желе и да га униште.

"Интервенције на одређеним муралима који су заштићени и на уличној уметности која није заштићена је нешто сасвим природно за улицу и може се то нама свидети или не, и можемо реаговати на један или други начин, али то је један јавни простор и он је отворен за све нас", додаје Радошевићева.

Па тако и уметност која је увек била, подсећа историчарка уметности, подложна некој врсти манипулације, она производи визуелну форму која може служити за различите употребе.