Влада је рођен са 880 грама и 116 дана је провео у болници – херојска прича о борби малог дива

Трудноћа Тамаре Адамов од самог почетка била је компликована. Када се, након четвртог месеца, напокон опустила и почела да ужива у другом стању, у 25. недељи пукао јој је водењак. Упркос напорима лекара, Влада се родио три месеца пре термина.

"Дошао је на овај свет као екстремно незрела беба, са 880 грама и 34 центиметра, практично није имао ни теоретске шансе да самостално дише, одмах је интубиран, стављен на респиратор и ту је кренула наша борба која је трајала првих неколико месеци", прича Тамара Адамов.

Владимир је из Народног фронта премештен на Институт за неонатологију, где је провео првих 116 дана живота. Тамара и њен супруг први пут су га у руке узели тек два месеца по рођењу.

"Када сам отишла први пут да га видим, то је просто невероватно, не може ни да се опише како је изгледало. Када сам ја њега угледала... Када се каже 34 центиметра, мени је то деловало да је он већи, али уживо када скупи своје ногице, он је био нешто већи од шаке. Невероватно је био мали и никад у животу нисам видела тако малу бебу, нити сам могла да замислим да беба може бити тако мала и тај наш први сусрет је био веома емотиван", додаје Тамара.

Тим лекара, предвођен докторком Весном Маринковић, наставио је бригу о Влади. Иако један од најтежих случајева на Институту у том тренутку, све дијагнозе је победио, чак и три сепсе и операцију киле.

"Све се добро завршило да тако кажем, Владимир је велики борац и то је један заиста случај који баш онако памтим. Оно што је јако јако важно у целој ствари јесте поверење које су родитељи имали од самог почетка у мене као лекара, мислим да то представља 90 одсто успеха лечења. Ако ви своје дете дате у нечије руке, при чему је та особа одговорна за лечење тог детета, мислим да је то много, много важно", прича др Весна Маринковић са Института за неонатологију.

Највише их разумеју друге мајке које су кроз то прошле 

Осим здравственог особља, мајкама превремено рођене деце највећу подршку дају и жене које су већ кроз то прошле. Окупљене у Удружењу "Мали див", ту су да их оснаже и помогну им да преброде тешке тренутке у којима су се нашле.

"Најзначајнија је та психолошка подршка и ми је пружамо перманентно и константно кроз нашу Фејсбук страницу 'Мали див' јер смо пре свега кроз лично искуство успели да сазнамо да се једини разумемо. То је, слободно бих могла да кажем, друга кућа родитеља превремено рођене деце, где они добијају не само одговоре на питања која ће добити пре или касније системски или на неки други начин, али добијају утеху и разумевање нас који смо кроз то прошли раније", напомиње Ана Ануфријев из Удружења родитеља превремено рођене деце "Мали див".

"Највећу подршку сам имала од других мама, пошто сам ја лежала на одељењу мајки, тамо (на Институту за неонатологију, прим. аут.) су биле друге маме које су се нашле у тој ситуацији па смо ми некако заједно делиле страхове, бриге, заједно се радовале сваком успеху, заједно плакале за сваки неуспех и тако смо изгурале те дане", додаје Тамара Адамов.

У породилиштима изостаје разумевање за мајке превремено рођене деце

Међутим, у самим породилиштима, где се мајке суочавају са првим таласом страха и зебње, углавном нема стручне особе с којом би поделиле своју бригу. Немају чак ни основне информације. Тамара је тек од супруга дан касније сазнала шта се десило са Владом.

"Била је субота вече када сам се пробудила, пошто сам била у општој анестезији, рађен је царски рез, око мене није било никога, пролазиле су сестре које сам ја заустављала да питам шта се десило, да ли је он жив, какво је стање и нисам добила никакве информације, сестре су ми рекле да оне не могу да дају те информације. Када сам тражила лекара нисам могла да га добијем зато што је у питању викенд и ту је само дежурни лекар који има обавеза тако да мени нико није могао да да информацију", прича Тамара.

Најтеже јој је, додаје, било лежање у соби са другим породиљама и бебама. 

"Оно што добијамо као повратну информацију родитеља који се порађају широм Србије, јер се дневно 10-11 беба у Србији роди пре времена, јесте недостатак психолошке подршке у самим породилиштима или можда чак разумевања да се те жене онда када се деси превремени порађај склоне из окружења беби френдлија, где друге мајке седе и бораве поред своје деце", поручује Ана Ануфријев.

Зашто је важно да у бригу о деци буду укључени родитељи 

Према речима лекара, догађало се да деца рођена са већом килажом не успеју да добију битку за живот, а да мања преживе. Пример за то је девојчица рођена са свега 330 грама, која је данас здраво и весело дете.

Зато је један од најтежих задатака за лекаре пронаћи меру у начину којим се саопштавају информације – да родитељима не дају лажну наду да ће све бити у реду, али и да их не преплаше.

"Кад завршите Медицински факултет вас нико не научи како да саопштите најгору вест, ни смртни исход, а посебно кад говоримо о групи превремено рођене деце која врло често имају и друге проблеме,то захтева један баланс, у сваком случају оно што је важно и што сам научила радећи дуго овај посао је да никада ништа није изгубљено. Треба тим људима пружити велику подршку јер време показује да та деца буду добро, а пролазе веома тешке, тешке моменте", додаје др Весна Маринковић. 

На Институту за неонатологију, где се годишње збрине готово хиљаду малих дивова, маме и тате укључени су у бригу о својој деци.

"Имплементирање ових метода омогућује да се стимулише правилан развој, да се елиминишу сви фактори који би могли утицати на развој дотичног детета како бисмо омогућили не само оптимално преживљавање већ и најбољи могући квалитет живота и што мање сензомоторних последица касније", наводи др Милица Јанковић Стамевски, директорка Института.

Брига која никад не престаје 

Превремено рођена деца у ризику су да током живота имају неки недостатак или да касне за осталом децом истог узраста.

"Чак и у школском узрасту неке секвеле прематуритета могу бити присутне, попут неких од поремећаја пажње, хиперактивности, тешкоће у емоционалном и социјалном функционисању, потреба за додатном помоћи у школи. Сматра се да прематуритет, и све је више података у литератури, чак и у време студија може имати неке заједничке карактеристике. Стога је превремено рођење нешто о чему увек треба водити рачуна и што захтева праћење и пажњу", истиче др Милица Јанковић Стамевски.

Баш због тога Тамару и њеног супруга претерана брига никада није напустила. Чак и када се Влада мало закашље, реагују драматично, каже.

"И кад смо дошли кући стално смо се питали да ли је неком нешто промакло, да нешто нисмо видели. Али ето, време је показало да ником ништа није промакло. Влада је сада један здрав дечак од две године који се мало разликује од својих вршњака. Осим што је ситнији, не види се нека друга разлика. Проходао је практично скоро на време, почео је сада и да брбља, тако да је достигао све оно што се очекује од једног двогодишњака", истиче Тамара кроз осмех.

Сви родитељи су радосни кад дете изговори прву реч, направи први корак и први пут их загрли. Они чији су малишани дошли на свет са неколико стотина грама тада осете не само срећу него и олакшање. То је моменат о ком су могли само да сањају док су њихове бебе у инкубаторима грлиле и смиривале само мале хеклане хоботнице.