Полиграф поуздан у преко деведесет одсто случајева, али није доказ на суду

Први корак у полиграфском испитивању је прикупљање информација о догађају и особи која је кандидат за полиграф. Након тога следи уводни интервју у ком испитивач упознаје потенцијалног починиоца злочина, пратећи његов однос према спорном делу.

"Врло је важно да добро одаберемо питања, да погодимо ниво општости питања, да изаберемо добар узорак питања, да изаберемо елементе дела за које смо сигурни да је извршилац запамтио. Оно што ми претпостављамо да извршилац евентуално зна, чак и ако стварно јесте извршилац, мада то не мора да значи ако не реагује на нека питања, то може да значи да се он просто не сећа тога, било да је био под дејством лекова или наркотика, алкохола", истиче форензички психолог Дејан Којић.

Питања која су у директној вези са предметом кривичног дела код испитаника изазивају нелагоду. Зато је најважнији критеријум који полиграфски испитивачи прате током разговора дистанца коју праве у односу на испитивача.

"Кад год пређемо на релевантну тему, особа прави дистанцу у невербалном смислу затварањем, прављењем дистанце у односу на испитивача и у вербалном смислу на разне начине, разним стратегијама које увек значе једно исто – бежање од теме, било да минимизује значај теме, било да затрпава потпуно безначајним подацима, било да јако штуро описује тему и побегне на неку другу небитну тему која нема везе са овим садржајем", указује Којић.

У хипоталамусу потенцијалног кривца током полиграфског испитивања активирају се физиолошке реакције. Мења се пулс, откуцаји срца, ритам дисања, јављају се микропокрети, као и електродермални отпор коже.

"На полиграфу просто физиолошки корелати особе која декларативно сарађује седи овде и има све сензоре у рукама на питање конкретно да ли си ти урадио то и то, да ли знаш ко је урадио то и то просто, огромна је вероватноћа да ће имати те реакције аутономног нервног система, које симболички означавају ту тежњу да он оде из те ситуације", додаје Којић.

Испитивање на полиграфу је добровољно, резултат не представља доказ на суду, али усмерава истрагу и може да укаже на починиоца кривичног дела. Статистика показује да је такозвани детектор лажи поуздан преко деведесет одсто, чему у великој мери доприноси сам испитивач.