Живот повратника на КиМ – мукотрпна борба за опстанак, сналажење и преживљавање

Више од 230.000 Срба, током јуна 1999. године, морало је да напусти Косово и Метохију. Још неколико хиљада становника српске националности иселило се у мартовском погрому 2004. године. Још увек нису створени услови за њихов повратак, а о том проблему све се мање говори.

Без јавног превоза, без елементарних услова за живот у метохијским селима мукотрпно се боре да опстану повратници који су се вратили на сопствену иницијативу. Породица Гојковић из Пећи 2009. године, уместо у Пећки округ, вратила се у Видање код Клине.

"То је тако на терену да не можете да радите у јавним, али чак ни у приватним фирмама. Многи власници приватних фирми кажу да не могу нас да приме, иако смо стручни у тој области, зато што смо Срби. За младе људе доста је тешко", каже Вуксан Гојковић.

У Осојану код Истока повратници још обнављају село које су затекли у рушевинама.

"Нема слободе кретања, ограничени смо. Једини излаз нам је Косовска Митровица, институције које тамо функционишу, да бисмо остварили нека своја права. Не могу да кажем да се не крећемо, али све је то са другачијим погледом", прича Милован Остојић из Осојана.

Драган Радуновић из Осојана објашњава на које начине су угрожени.

"Овде је узурпација свакојаке врсте. Ливада и шума више нема, стока се отима. За човека је битно да има стабилност, заштиту државе, да може слободно да се креће", каже Радуновић.

Петар Петковић, директор Канцеларије за КиМ, указује на дискриминацију повратника на сваком кораку.

"Проценат повратка је најмањи у свету, када гледамо сва постконфликтна подручја. Чак је у Руанди већи проценат повратка, него што је на КиМ и то добро знају сви", наводи Петковић.

Живот малобројних повратника у Метохији се своди, како сами кажу, на сналажење и тек преживљавање. Само сазнање да су на своме даје им снагу да издрже.