Кљајић о јавном сервису: Кључ је у поверењу, едукативна функција од посебног значаја

Овог 23. августа, када обележавамо 63 године редовног телевизијског програма у Србији и сећамо се како смо почели те давне 1958., којим смо путем ишли, али и размишљамо о томе како би могла да изгледа будућност телевизије.

Професор Веселин Кљајић са Факултета политичких наука рекао је у Јутарњем програму РТС-а да је телевизија и данас као некад, можда не у тој мери као у првим данима, подједнако важна, утицајна и без обзира на све оно шта нам је донео 21. век и друштвене мреже – држи корак са временом и има озбиљан удео у медијском колачу, удео у публици и даље је веома велики утицај поготово на овим просторима.

Кљајић је рекао да док буде било идеја и посвећеника телевизије не сумња у њену будућност.

Телевизија је и даље спектакл који производи спектакле. Кљајић каже да је то све више, а све мање оно што би требало да буде.

"Када смо кренули са синтагмом инфотејментс, тог тренутка кренули смо у правцу и велико је питање где ће се завршити", каже Кљајић.

Говорећи о свом професионалном одабиру и утицају телевизије на то, Кљајић каже да у подсвесном делу јесте утицала.

"Али ако одрастете на програмима као што је 'Караван' Милана Ковачевића, емисија стара 41 годину и када бисте у монтажи исекли само идеолошке примесе, НОБ, партизани, ви бисте могли да емитујете ту емисију било где у свету па и на Би-Би-Си-ју. То уз Драгана Бабића, 'Опстанак', Коцкицу и бројне друге ауторе је нешто на чему сам одрастао и што ме је определило за сегмент којим се бавим – предајем на мастер студијама документарне форме", рекао је Кљајић, додајући да му је документаристика блиска.

Према његовим речима, тога сада имамо све мање и није сигуран да на било којој телевизији можете да произведете у продукционом смислу један такав производ као што је био Караван Милана Ковачевића.

Колико се кроз време мењао значај јавног сервиса

Кљајић је рекао да када се критикује јавни сервис, сви критикују информативни програм који заузима најмањи део укупног програма.

"Већа је улога него икада, има задатак да задовољи јавни интерес грађана и да поред тога што информише и забавља, има едукативну функцију и то је од посебне важности, јер сви остали је немају, бар не морају па користе прилику и не чине", истакао је Кљајић.

Према његовим речима, дошли смо у ситуацију да је култура протерана не само са телевизије него и из медија, и улога јавних сервиса је у том смислу посебно важна.

Похваљује Радио Београд као део јавног сервиса, поготово Други програм који је, како каже, оаза за све оне који имају културне потребе.

"Све је већи број таквих и запањили бисте се колико људи слуша Радио Београд, као што се гледа ТВ, осим код млађе популације која некако има отклон", нагласио је професор Кљајић.

Људи се посебно окрећу ТВ програмима у ванредним ситуацијама, у нордијским земљама расте поверење у телевизију.

Кљајић каже да је кључ у поверењу – морате да се одредите према нечему или некоме у кога имате поверење да ће вам дати те инфорамције и да ће бити на лицу места у кризним ситуацијама, зато постоји извештавање у кризним ситуацијама као предмет на свим светским озбиљним универзитетима који се баве новинарством.

Други разлог, када погледате рејтинг друштвених мрежа, у њих је најмање поверење, највеће неповерење по истраживању од прошле године – чак минус 3, парадоксално звучи – сви су тамо али им се најмање верује, рекао је Кљајић.

У трагању за провереном информацијом поготово у ванредним околностима људи се окрећу телевизији. Не само да је телевизија утицајна у најразвијенијим земљама већ и у најсиромашнијим земљама. 

Да ли телевизијски радници додају вредност ономе о чему извештавају

Указује на кризу ауторитета у новинарству и она прави озбиљан проблем.

"Емисије се гледају због аутора и слушају због аутора. Додату вредност производи онај који је задржао кредибилитет и који сам може да привуче онолико публике колико може цела редакција", објашњава Кљајић.

Колико тога имамо у Србији? Све мање – истиче Кљајић.

"Има тога, али цео пут у будућност телевизије кроз дигитализацију, кратке форме, приближавање младима некако има примат у односу на оно што по мени свака телевизија ради", рекао је Кљајић.

Он истиче да нећемо чути да је у Њујорк тајмсу отпуштено неко велико новинарско име, а слична прича је на Би-би-Сију.

"У Србији имамо мало другачију ситуацију, али полако долази време, то показују медији који се сада појављују, који се формирају, показују и неке телевизије које желе да направе пробој – доводе људе за које знају да су изградили углед, име, кредибилитет и покушавају да кроз ауторске емисије добију на снази и гледаности", закључио је Кљајић.