Библиотека Савеза слепих Србије највећа у региону – књиге су скупе, али нових наслова никад доста

Од првог разреда до дипломе – пут није лак, а некима је још тежи. Шта то знају они који не виде, а шта не видимо ми који мислимо да много знамо?

Слободанка Матић је члан библиотеке "Др Милан Будимир" од седме године, када је и научила Брајеву азбуку. Остала је без вида као превремено рођена беба у инкубатору, али то је није спречио да заврши Филолошки факултет. Књиге су њена велика љубав и омиљени "прозор у свет".

"Ту пре свега подразумевам пејзаже. Ако су слике у питању, типа Мона Лиза, па онда осмех Мона Лизин како види не знам, један аутор, други аутор, али то је исто као да гледа и око, јер свако различито види Мона Лизу и уопште свако уметничко дело", каже Матићева.

У фонду библиотеке Савеза слепих Србије налази се више од 50.000 наслова на Брајевом писму и око 7.000 аудио-издања, што је чини највећом библиотеком за слепе у региону. Већину средстава обезбеђују сами, а књиге на Брајевој азбуци су веома скупе.

"Ја увек узимам за пример књигу ‘На Дрини ћуприја‘ од Андрића и рецимо то је књига која је у црном тиску значи нормална књига штампана на око 200 стотине страна, а када пребацимо на Брајево писмо то је шест књига и свака та књига кошта 200 евра", истиче Виолета Банковић, координатор библиотеке "Др Милан Будимир".

Слободанка каже да је до сада прочитала много књига, али ретко коју поседује. Иако је заљубљеник у књижевност, никада није успела да се запосли у струци. Радила је 25 година у "Галеници" и добила отказ, уз образложење да је технолошки вишак.

"Тражим посао и није лако, али ја сам упорна и надам се да ћу нешто успети. Ето у ‘Галеници‘ нисам радила у својој струци филолога, али чак ја то и не тражим, тражим ето да радим да бих прехранила породицу, па видећемо. Надам се да ће бити разумевања и да ће се појавити нека околност срећна, која ће ме загрлити и пригрлити", додаје Матићева.

Професор српског језика и библиотекар Борис Дончић имао је више среће. Компјутер који користи садржи говорни софтвер, односно, читач екрана и захваљујући тој технологији, он ради као уредник у студију за снимање звучних књига у библиотеци.

"Памтим спикере, памтим начин на који су они интерпретирали одређену књигу, па чак и онај шум специфичан који је некад био за касету или траку. Да, ја сам везан прилично за звучну књигу и ето у протеклих десет година, сада и ја радим у том систему продуковања звучних књига", испричао је Дончић.

Без обзира на број књига, нових наслова никад доста. Скренули су нам пажњу и на то да су страни филмови код нас ретко синхронизовани. Није њима, како кажу, највећи проблем то што не виде, већ то што друштво често њих не види.