Вукашин, Видак и Александар лако су "решили“ пут од Пожаревца до Математичке гимназије

За већину људи неразумљив задатак врло лако решавају они којима ће математика и физика бити животни позив. Ове године чак тројица талентованих дечака из Пожаревца су се поред награда са такмичења које више нико не може ни да поброји, доказала и уписом у Математичку гимназију у Београду.

Вукашин Радовановић истиче да је осећај превише добар да би био истинит, зато што је, како каже, сам то одувек хтео откад је био мали. "Учио сам и трудио сам се, сада ми је стварно пуно срце", наглашава Радовановић.

Вукашин и Видак живе у истој улици, ишли су у исто одељење Основне школе "Краљ Александар Први", а њихово ривалство и заједнички рад су били подједнако добра мотивација. И обојица желе да буду програмери.

"Мој сан јесте да програмирам и да направим компанију за игрице", каже Видак Глигоријевић. Додаје да је још није све детаљно испланирао и да је боље да се то остави за будућност.

Са Александром Спасићем из школе "Десанка Максимовић" су годинама ишли заједно на такмичења. Он и Вукашин деле и љубав према језицима и друштвеним наукама. Александар је награђивани хармоникаш и апсолутни слухиста. Ипак, програмирање је и за њега приоритет.

"Верујем да је то будућност. Програмирање, компјутер може да ради оно што људски мозак не може и ако ја усавршим компјутерски мозак, мислим да ћемо наставити даље да растемо као цивилизација", напомиње Александар Спасић.

Заједничко им је да су свет бројева изабрали чим су се срели са математиком. Александар је чак почео да пише и књигу попут директора Математичке гимназије Срђана Огњановића. Сматрају и да без великог свакодневног рада, упркос таленту не би много постигли. У томе се слажу и наставници.

"Доносио је од куће задатке и стално је питао нешто. Није било довољно само оно што се радило на редовној настави, већ је увек тражио још нешто више", истиче Слађана Милић, Александрова наставница физике.

Иако тврде да су исти као други тинејџери, требало им је довољно самопоуздања да себи задају толико велике циљеве да се још увек не могу дефинисати, а опет и довољно скромности да се посвете учењу више од других.