Херојска мисија пилота "Ер Србије"

Није се знало да ли ће лет трајати 30 или 60 сати. Без обзира на то што су врхунски професионалци и што је све што је могло било испланирано, летели су у потпуну неизвесност.

Авион нису смели да напуштају због карантина, храну су им доносили. Импровизовали су стазу за шетњу и чекали, једна процедура, друга, трећа...

"Притисак на добијање вакцина, чекање на вакцине, неизвесност око тога да ли ће те вакцине стићи, једноставно нас је терао да морамо да будемо стрпљиви, да се организујемо у авиону, јер смо ми све време били у авиону, ми смо живели у авиону. Полетели из Београда, летели десет и по сати до Кине, чекали на вакцине и вратили се назад и фактички све време смо морали да будемо у авиону", наводи капетан Владимир Бањац.

Света, како су га од милоште звали, друга је генерација пилота. Још од пилотске академије био је први у свему, први стекао звање капетана, постао инструктор, па и испитивач на "Ербасовим" авионима. Евакуисао је наше грађане из Триполија. Тада је наша авио-компанија међу ретким у Европи добила дозволу да полети за Либију.

"Највећи проблем је био да ли прилазна средства, да ли особље на либијском аеродрому уопште може да нас прими или не може. Такође, комуникација на аеродорому је била отежана, једноставно ви сте били у ратној зони", додаје Бањац.

Код куће није много причао о авијацији.

"Оно што бих га издвојила као супруга и као великог човека је његова велика племенитост и кроткост. Његов дан је био уобичајен, није се могло препознати да је он са неким надљудским особинама. Обичан човек који је свој дан проводио са пријатељима и са породицом", истиче супруга Наташа Вранић.

За капетана Горана Величковића колеге кажу да је био насмејан, ведар, спреман да помогне. У време санкција добио је звање капетана и до последњег дана летео је за националну авио-компанију.

"Ми смо се последњи пут видели два дана пред мој одлазак на симулатор у Истанбул и тада смо с њим и одлетели у Истанбул. Тада смо се последњи пут и видели, нисам ни претпоставио да се после тога нећемо видети док се не будемо вратили из Истанбула", наглашава Бањац.

"Себе је стављао и све то испред себе заправо, свакако је било неочекивано све ово што се дешавало и у његовој болести, али то је био вероватно неки задатак, неки циљ, нека његова мисија", поручује Наташа Вранић.

И Горан и Светислав су одликовани за част, храброст, љубав... Без обзира на то што су се, помажући у борби против короне и сами заразили и страдали, колеге и они који су их познавали сигурни су да би опет све исто урадили.