Младић из Пожеге наставио дедин занат – сада и за њега знају широм Србије

Некада за деду, данас за њега знају до Златибора, Бајине Баште, Чачка и Краљева, можда и даље, јер Сретен Павловић из Лопаша један је од малобројних сарача у Србији.

Павловић се сећа да су његови почеци били у средњој школи, чак и кад је завршио основну школу.

"Деда је говорио – која школа, немој да идеш у школу него ради овде, учи занат. Увек се прибојавао да ли ће то неко наставити. Отац је више радио с њим, помагао му. Ето после његове смрти, ми смо наставили даље да радимо, због њега, заслужио је да се настави, а и ми волимо то", прича Павловић.

Због деде, али и традиције дуже од седам деценија, одлучили су да наставе, мада је посла све мање.

Милан Павловић каже да је посла било толико да нису знали коме ће прво да раде.

"Неко хоће кајасе, неко хоће само оглавину за коња, неко рудне каише, за рудице доле што се каче за кола, неко ово неко оно, неко хоће ловачки реденик, торбицу, вођицу за пашче, футроле за пиштоље", Павловић.

Сретен Павловић, ипак, истиче да посла нема толико да би од тога могло да се живи.

"Деда је живео од тога и радио само то. Ја сам почео да радим ове опасаче за панталоне, кучиће, тако свакакве ситнице од коже, поправке обуће", каже Сретен.

Поправка старих и израда нових улара, узди и амова, за њих је сада хоби, али пре свега занат који изискује снагу и умеће.

"Битан је добар материјал, алат ту сад и није неки. Најбитнији алат су игла, шило и нож за сечење, све остало су руке и умеће, то је најбитније", напомиње Сретен.

Умеће сарачког заната Павловићи преносе с колена на колено и тако ће бити, кажу, све док за њихове услуге буде интересовања.