Аргентина Гиџић: Деца зачета у кампу на депонији "Трепче" рођена са оловом у крви и оштећењем мозга

Задатак пројекта "Нећу да ћутим" који је реализован у претходна два месеца био је да се прекине ћутање, разбију табуи и предрасуде, као и да се пружи подршка људима којима је потребна. Објављена је 31 тешка животна прича људи из Србије и подстакнута дискусија о темама о којима се, иначе, не говори.

Председница Хуманитарне организације "Србија великог срца" Јелена Марковић рекла је гостујући у Јутарњем програму РТС-а да је пројекат "Нећу да ћутим" покренут да би се људи одважили да говоре о ономе што их мучи о табуима, предрасудама, маргинализацијама, дискриминацијама, инвалидитету…

Напоменула је да се организацији јавио велики број људи из целог региона, али се нико конкретно није јавио да би понудио помоћ.

Аргентина Гиџић је Ромкиња која је испричала најупечатљивију причу. Њено детињство прекинуло је бомбардовање Косова и Метохије и послало је на избеглички пут. Успела је из избегличког кампа, на депонији "Трепче" да победи болест, научи енглески, добије посао у кампу, формира породицу и са супругом води организацију за помоћ деци са сметњама у развоју.

"Марта 1999. године били смо протерани из Горње Добраве и отишли смо да живимо код бабе и деде у селу удаљеном 12 километара, а затим смо отишли у избеглички живот у Србији где смо се тешко сналазили. Онда смо чули да постоји камп за косовске Роме избеглице у Босни и Херцеговини, где смо провели десет месеци најбољих у мом животу", испричала је Гиџићева.

Настављајући своју причу, рекла је да су се онда вратили на Косово и Метохију где је дошао Американац писац и борац за људска права Пол Полански који је организовао бесплатне курсеве Енглеског језика за Роме у енклавама уз помоћ Владе Швајцарске.

"Након успешно завршеног курса крећемо да сарађујемо у камповима у Косовској Митровици, који су били изграђени на депонијама рудника "Трепче", као привремени смештај за 45 дана. Међутим, након 12 година Роми и даље живе тамо", нагласила је Гиџићева.

Како је додала, Светска здравствена организација је потврдила да су житељи тог кампа имали тровање оловом у крви, какви никада нису забележени у светској медицинској документацији.

"Опасност је била толико велика, да је једна читава генерација могла да нестане. Свако дете зачето у кампу рођено је са оштећењем мозга и зато су жене у кампу покушавале да самоабортирају", посведочила је Аргентина Гиџић.

"Постала сам јача и храбрија" 

Нагласила је да се 2016. године удала за особу са инвалидитетом и да је тада прешла у Ниш да живи, али није престала да се бави претходним послом.

Рекла је да је са супругом добила, нажалост, двоје деце са инвалидитетом – старији син има аутизам, а млађи син је успорен у расту и развоју.

"Сагледавајући ситуацију дошла сам на идеју да оснујем организацију како бих помогла и другој деци са инвалидитетом. Међутим, организација више не функционише зато што немамо донација. Успела сам да доведем два камиона хуманитарне помоћи из Енглеске који је подељени свој деци са посебним потреба, подељено је и у региону, а оно што је остало дато је државним установама", каже Гиџићева и додаје да када је потрошен сав материјал морали су да затворе канцеларију.

Напомиње да је својом причом утицала на многе људе, а да је и она сама постала много јача и храбрија.

Донација од готово милион двеста хиљада је, на предлог Аргентине Гиџић, припала хуманитарној организацији "Србија великог срца", за подршку особама с инвалидитетом.

Јелена Марковић каже да су веома дирнути Аргентининим гестом, поготово због судбине организације коју је она почела да води и додала је да ће тај новац бити уложен да се подстакну талентовани ствараоци са инвалидитетом.

Апеловала је да друштво подржи пројекат, јер ће фирме моћи да добију врло креативну амбалажу коју су стварале особе са инвалидитетом.