Како је шеснаестогодишњак био једина помоћ мештанима прокупачких села

Стефан је током ванредног стања помагао житељима неколико села у свом окружењу, који су тада, због година и повећане опасности од заражавања, били у карантину.

Многи од њих потврђују да су сви њихови проблеми нестали када се Стефан пре годину дана појавио на капијама њихових кућа и понудио им помоћ у набавци намирница, лекова и осталих потрепштина.

Стефан је тим људима, све до краја ванредног стања, био једина веза са остатком света.

Предраг Стоиљковић из Доње Топонице каже да као 82-годишњак, у време карантина, није смео да излази, и да не зна како би издржали да није било Стефана.

"Ја издиктирам, дете запише, све по списку донесе, то се плати поштено, продужи даље. Шта ћете већу корист и већу хуманост од једног дечака", напомиње Драгица Митић, из истог села.

Докторка у пензији Јулијана Станојевић, која је Стефана и кандидовала за признање "Доброчинитељ" не крије задовољство што је његова хуманост препозната и што су му се на овај начин, у име десетина породица, макар мало одужили.

"Узимао је бројеве телефона, давао је свој, ишао је по киши и снегу. Онда кад није могао да дође, његова мајка, којој дугујем велику захвалност што је родила овакво дете, ишла је колима да га узме", додаје Станојевићева.

Млади хуманитарац Стефан Станковић, истиче да је преломио оног тренутка, када је обилазећи своју баку и деду, којима је носио намирнице, видео велики број усамљених старачких домаћинстава у њиховом окружењу.

Наводи да је прво носио хлеб и још неке основне намирнице као што су кафа, уље, со, а и дао им је и своје бројеве да могу да га позову кад им нешто затреба. "Те неке основне намирнице, што сам ја носио, нисам наплаћивао, звали су ме и за лекове и за све остало", додаје Стефан.

Kада није у школи, време углавном проводи у очевој радионици, где се припрема да настави породични посао. Kаже да је и даље спреман да помогне свима којима је помоћ потребна.