Мозаик Тито: Због хедонизма привлачан млађима, документа о њему у скоро свим архивима света

Милан Гулић је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекао да историчари обично говоре о временској дистанци од 30 година да би се сагледало неко време, а толико је потребно да документа буду доступна. 

"Тих докумената, када је Јосип Броз у питању, има море. Довољно је поћи од некадашње грађе из архива Јосипа Броза Тита, која се данас чува у Архиву Југославије, па видети колико је то богато. С обзиром на његово место у међународним односима, готово у свим земљама света, ако бисмо зачепркали у архиве министарстава спољних послова, видели бисмо да имамо довољно грађе да се осветли тај врло сложени мозаик који се зове Тито. Још нисмо сагледали довољно ту историјску личност, и те како ће проћи времена док осветлимо све неке аспекте живота, деловања и нарочито период власти", рекао је Гулић.

Интересовање за Тита, каже, проистиче из неколико фактора.

"Прво је породично сећање које сви имамо, где се о том времену и том човеку и те како прича. Друго је врло снажан култ личности кроз који су образоване генерације на овим просторима. За 35 година је оставио трајан печат да ће још један дужи временски период бити саставни део наших разговора. Ради се о врло снажној личности, где је и његов хедонизам привлачан чак и млађим генерацијама. Теже да се идентификују са аскетама какав је био Стаљин или неки други диктатори какав је био Броз. Цела та прича, дружење са људима из неког џет сета, све је то привлачно оним млађима који су заинтересовани за његову личност", навео је Гулић.

Објашњава да се радило несумњиво о једном тоталитарном режиму који данас изгледа привлачно.

"У теорији је све добро деловало, а у пракси је све деловало на други начин. Након Брозовог времена, ми смо живели у времену распада Југославије, уништења те државе коју памтимо као неку стабилну државу која се у међународним односима врло озбиљно котирала, дошло је до санкција, уништења свега онога што је до тада изграђено, и када неко прође оно кроз шта смо ми прошли, онда није ни чудо да се људи са носталгијом сећају тог времена", казао је Гулић.

На Титовом погребу било је око 700.000 људи, председници или државне делегације из 128 земаља.

"Када је у питању број присутних грађана на сахрани, вероватно је било и већих погреба, али када је у питању број државних делегација, чини ми се да јесте највећа. На Кенедијевој сахрани је било око милион људи и око 90 државних делегација. Чини се да је то једна од највећих сахрана у 20. веку, али то не треба да чуди због спољнополитичког положаја који је Југославија имала, због чињенице да је Броз био један од лидера тог трећег пута и чињенице да је огроман број азијских земаља у њему видео светло на крају тунела, што је сарађивао и са Истоком и са Западом. То је можда и доказ да је ово последњи пут да смо живели у држави која је водила светску политику", објаснио је Гулић.

Најбољи потези Титове власти су, наводи, чињеница да је био на челу покрета који је донео ослобођење, да је обновила земљу, и да је учинио да је Југославија била респектабилан фактор у међународним односима, и то на онај начини да је из перспективе постјугословенских република готово незамисливо.

"Што се тиче најлошијих потеза, то је револуционарни терор и суров обрачун са политичким неистомишљеницима, од 1944. па све до шездесетих година, врло сурова примена мера колективизације и национализације, али и лоше понашање у унутрашњој политици. Чини ми се да се у личности Јосипа Броза Тита види несразмера у вештини вођења спољне и унутрашње политике. Српски народ је разбио у четири републике и две покрајине, углавном је остајао слеп за проблеме Срба на КиМ, сваку националистичку и сепаратистичку тежњу наградио је уставним променама или доношењем новог Устава из 1974, који је у коначници можда и утро пут уништењу те државе, коју је градио 35 година", закључио је Гулић.