Хосписи на чекању, потребна системска решења за палијативно збрињавање

Све је више људи оболелих од малигних болести, због чега је хоспис потребнији него икада пре. Тренутно постоји дневни боравак али не и стационар.

"Палијативно збрињавање намеће се као једна велика потреба, а то је посебно изражено у друштвима попут нашег у којима је све мање младих људи који могу да се брину о старијим суграђанима. Уз то, недостају и системска решења за све те проблеме", рекао је гостујући у Јутарњем програму руководилац Службе за палијативно збрињавање "Белхосписа" Миодраг Богићевић.

Важно је нагласити да је палијативно збрињавање, осим за оболеле од малигних болести, потребно свима који се суочавају са болестима које их животно угрожавају.

Центар "Белхоспис" ради са онколошким пацијентима на територији Београда и има збрињавање у кућним условима, однедавно и дневни боравак. У Србији постоји 13-14 болничких јединица за палијативно збрињавање, док теренске службе Домова здравља обилазе ову категорију пацијената.

"Оно што је системски потребно урадити јесте да се реши континуитет збрињавања од момента када конзилијум донесе одлуку да више нема специфичног лечења или било којих могућности за излечење како би породица знала којим путем да иде и коме да се обраћа за помоћ", објашњава Богићевић.

О хоспису се говори већ годинама али он у нашој земљи још не постоји иако је потребан.

Идеал палијативног збрињавања је да пацијент буде код куће што дуже и да се помогне породици јер она подноси највећи терет, а хосписи и треба да постоје за ситуацију када то више није могуће.

"Овде је проблем што се, због недостатка капацитета у здраственим центрима, уместо у хосписе ти пацијенти смештају у социјалне установе које нису у могућности да на адекватан начин брину о оваквим пацијентима", наглашава Богићевић.

Ван Београда ситуација је такође тешка иако постоје примери добре праксе захваљујући пре свега раду неких организација цивилног друштва које, у сарадњи са државним институцијама, налазе моделе како да помогну.