Десимир Тошић, стогодишњи храст демократије

За Десимира Тошића се говорило да представља "савест Демократске странке".

Драгољуб Мићуновић га је описивао као несвакидашњу појаву у нашем јавном животу и човекa који је спајао неколико Србија.

"Ја нисам никада био 'Југословен' и анационалан, био сам увек национално Србин и малтене по сваку цену за југословенску заједницу", навео је у писму упућеном бившем дипломати и некадашњем градоначелнику Београда Живораду Ковачевићу.

Тај став некадашњег председника Европског покрета, писца, уредника и политичара је можда најбоље објашњавао Мирко Тепавац, говорећи да кад Тошић то говори, он то чини као "привржени припадник свога народа, а не као заробљеник осећања националне величине, поготову не мегаломаније, против чега је више и убедљивије говорио и писао, него многи други, који су ксенофобију и национализам тешким речима осуђивали. Тошић је убеђени противник сваког колективизма, међу којима је "саборни" национализам сигурно најтоталитарнији. По њему партије, идеологије и религије се могу бирати, а нацији се безусловно припада".

Десимир Тошић се још као студент прве године Правног факултета учлањује у Југословенску демократску странку (ЈДС) и бива изабран на неколико функција.

На почетку Другог светског рата као добровољац се нашао у 10. прекобројном пуку код Сарајева. Након Априлског рата 1941. године окупационе власти су забраниле дејство свих политичких странака, тако да ЈДС прелази у илегалу.

Под оптужбом за недозвољено политичко дејство Гестапо га фебруара 1943. хапси са још петорицом сабораца и шаље у концентрациони логор на Старом сајмишту, одакле је, након неколико месеци, интерниран на принудни рад у једно мало место између Граца и Беча.

У јуну 1944. Тошић је побегао из Аустрије у Србију, а затим почетком октобра из Београда у Аустрију.

Из Аустрије је 1945. отишао у Француску, затим одлази у Њујорк, а у Европу се вратио 1956. и дефинитивно прешао у Велику Британију где је остао све до 1990. године.

Часопис "Наша реч"

Као једно од најважнијих постигнућа Десимира Тошића историчар др Дејан Ђокић истиче стварање и рад Савеза "Ослобођење" и издавање "Наше речи".

За тај часопис који је Тошић уређивао 32 године писали су између осталих и југословенски дисиденти Михајло Михајлов и Милован Ђилас, коме ће Тошић посветити књигу ''Ко је Милован Ђилас - Дисидентство 1953 - 1995".

"Ако се вратим више деценија уназад и поставим себи питање који је политички посао био за мене у току скоро пола века најуспешнији, а у којем сам ја учествовао заједно са својим политичким друговима и пријатељима, ја бих рекао да је то 'Наша реч'", истакао је Тошић у разговору са Драгославом Симићем који је снимљен за Други програм Радио Београда 2007. године.

Тај часопис, како је говорио, није био само политички експеримент и просветитељска делатност у иностранству, већ је то био и организацијски експеримент "тако далеко од уобичајених српских друштвених нарави".

Часопис је имао рубрику "Догађаји у Југославији" у којој су често објављивани коментари уз вести из земље.

Заједно са Божидаром Влајићем написао је највећи број уводника, које је 2013. године приредио др Дејан Ђокић и објавио у књизи "Несентиментални идеалисти: Десимир Тошић, Божидар Влајић и уводници часописа Наша реч (Париз-Лондон 1948-1990)".

Повратак у Београд

Након времена проведеног у емиграцији Тошић се 1990. године враћа у Београд.

"Остати после 1990. у емиграцији изгледало ми је као политички гледао потпуно беспредметно. Умирао бих од досаде у Оксфорду. Ја бих имао само небо и земљу пред собом. Нове генерације које су почеле да изграђују тзв. дијаспору биле су у основи неполитичке генерације, иако су бежале од Милошевићеве Југославије и Србије", причао је Тошић.

На првој изборној скупштини Демократске странке 29-30. септембра изабран је за потпредседника, а на савезним изборима 1992. за посланика у Савезној скупштини СРЈ.

Након што је Драгољуб Мићуновић 1996. изашао из ДС-а и формирао Демократски центар, Тошић му се придружује и бива постављен за потпредседника.

Био је члан Политичког савета ДС-а два пута.

Политички посао посматрао је истовремено и као културолошки.

"Наше друштво без обзира на технолошки напредак после 1945. године, видно је заостало не само политички, него и цивилизацијски. Без обзира на то што блистамо изузетно даровитим и маштовитим сликарима, лекарима, бизнисменима, спортистима, инжењерима и квалификованим радницима, ту где смо танки, то је политика и даље. Слаби смо са познавањем наше сопствене историје, као стварним познавањем кретања у свету", сматрао је Тошић.

Драгољуб Мићуновић је Тошића описивао као прво перо српске политичке аналитике који је са изванредном оштрином говорио о многим заосталостима, а да је истовремено био и велики патриота.

Објавио је 12 књига, међу којима су и "Тоталитаризам и права човека" (1948), "Српски национални проблеми" (1952), "Адам (Прибићевић) као сељачки и национални идеолог" (1958), "Стварност против заблуда" (1997), "Снага и немоћ - наш комунизам 1945-1990" (1998), "О људима" (2000), "Ко је Милован Ђилас: дисидентство 1953-1995" (2003), "Демократска странка 1920-1941" (2006), "Личне белешке" (2007).

Постхумно је објављена књига Тошићевих чланака "Критиком ка просвећивању" 2008. године, а посвећене су му и две књиге – "Две годишњице Десимира Тошића" (2000) и "Храст слободе - Десимир Тошић" (2007).

Добитник је награде "Константин Обрадовић" за 2004. годину за допринос култури људских права.

Умро је 7. Фебруара 2008. године у Оксфорду.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.