Арсен је био у канџама хероина седам година, како је изгледао његов пут ка излечењу

Арсен Боројевић је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, истакао да не постоји неко опште правило шта људе натера да изађу из проблема зависности.

Додаје да су то углавном ситуације када човек "испуца" све могућности, када буде са неке стране стиснут – да ли је то болест, да ли је то потпуно одбацивање од породице и друшта, да ли је проблем са полицијом.

"Тих неколико фактора су се подударили у мом животу и тако да оно што се каже колико пара толико музике – када се нађеш у неком шкрипцу и када немаш даље, једноставно човек почне да тражи неки излаз и помоћ", каже Боројевић.

Истакао је да је "на игли" био седам година, као и да је пре тога као тинејџер почео да експериментише са марихуаном, алкохолом, таблетама, ЛСД-ом.

"Негде у дубини свести зависника је било размишљање зашто сам то на неки начин себи дозволио. Гледао сам друге људе који су били слободни у том смислу и дешавало се у мени неко дубоко разочарање – та питања зашто, чему све ово, чак и размишљање о одузимању живота када се не види излаз", нагласио је Боројевић.

Указао је да зависник буде у апатији и разочарању. "На крају ти дрога постане нешто што ти даје могућност да можеш нормално фунционисати макар као човек у неком физиолошком смислу", додао је Боројевић.

Тврди да је излаз тек кад видиш пример некога ко је успео. "Ту се у теби почне будити мотив, жеља и нада да можеш да изађеш из проблема", напомиње Боројевић.

"Најтежи је повратак у нормалан живот"

Истакао је да је повратак у нормалан живот најтежи корак у самом процесу лечења.

"Када је човек већ успешно рехабилитован, када може нормално да фунционише, када је слободан од проблема – углавном су стигматизовани и прати их та нека ознака", рекао је Боројевић.

Наводи да на основу свог искуства може да каже да постоје неки помаци у друштву, али да углавном када људи чују да сте имали такву прошлост они гледају како то да избегну.

Указао је да је на том путу ресоцијализација веома важна подршка породице и друштва, али да је потребна и сарадња са институцијама.

"Потребна је сарадња са институцијама које би могле да потврде да је стварно човек ван проблема, да је његова рехабилитација успешно завршена, да је тај његов оправак био добар и да сада живи на потпуно другачији начин. Људима треба пружити прилику, човек који је потпуно опорављен једностано је слободан човек, нема више везе са оним пређашњим животом, има друге вредности, друге смерове у животу", поручује Боројевић.

"Породица није само контролишући фактор, она мора да се мења"

Доктор Александар Вујошевић из Специјалне болнице за болести зависности каже да је лечење болести зависности једно од најкомпликованијих и једно од најтежих у смислу опоравка.

"Дуг је пут опоравка са једне стране, а са друге стране – пацијент не може сам, потребна му је помоћ породице, лекара, али и друштва у делу реинтеграције", додаје Вујошевић.

Реинтеграција пацијента је заиста кључан процес – повратак у друштво, у онај опсег где ће он моћи да живи живот какав би живео и да није био завсиник, каже доктор.

Истакао је да пример Арсена Боројевића може дати наду зависницима да негде на крају тог мрачног тунела постоји неки трачак светла.

"Тај пут није нимало лак, треба пуно одлучности и треба пуно среће на том путу да пронађете људе који ће ту вашу вољу коју покажете у неком тренутку учинити плодотворном по само лечење", објашњава Вујошевић.

Нагласио је да је потпуни опоравак апсолутно могућ.

"По неким нашим програмима лечење зависности траје барем две године, а оно се онда наставља програмима који особи која је била у проблему помогну да стане на ноге, да нађе посао и има неке своје активности, јер зависници су људи који су веома често на друштвеној маргини и стигматизовани", истиче доктор.

Не треба заборавити колико је продица важна, јер је она део лечења и паралелно са пацијентом учествује, а доктор каже да се може рећи да су и они сами пацијенти током тог процеса.

"Улога породице није само у томе да буде надзор неком ко се лечи, није улога да буде само неки контролишући фактор – сама породица мора јако пуно да се мења и једино кроз то лечење, кроз те психотерапијске процесе у којима учествује како појединац, тако и породица постепено долази до неких промена које ће дугорочно утицати на квалитет живота", закључио је Вујошевић.