Николај Краснов, Рус који је градио Југославију

Николај Петрович Краснов рођен је 23. октобра 1864. у Хоњатину у Русији. Завршио је студије сликарства, вајарства и архитектуре на Московском уметничком универзитету 1885. године.

Три године након завршетка студија постављен је за градског архитекту на Јалти, на Криму, где је изградио дворац "Ливадија", летњиковац цара Николаја Првог.

После тога постављен је за архитекту руског царског двора. Титулу академика архитектуре Петргоградске академије уметности добија 1913. године.

Емиграција и долазак у Београд

Николај Краснов у таласу руских емиграната који су домовину напустили након Октобарске револуције 1917. године, емигрира прво у Галипоље и на Малту, а затим 1922. године, на позив управе Савеза руских инжењера и техничара, долази у Краљевину СХС.

Краснов се запослио у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, где је радио као руководилац Одсека за монументалне грађевине и споменике.

У периоду од 1923. до 1939. године радио је на пројектовању, грађењу, довршавању, адаптацији и украшавању најзначајнијих државних здања, многобројних профаних зграда, цркава и спомен-обележја, бавио се сликарством и дизајнирањем намештаја.

Ауторским третманом хералдичке декорације на фасадама својих објеката обележио је читаво једно раздобље српске архитектуре.

Дела у Београду

За непуне две деценије колико је стварао у Краљевини Југославији, Краснов је оставио изузетан траг у архитектури Београда између два рата.

Пројектовао је тадашњу палату Министарства финансија Краљевине Југославије, на углу Немањине и Улице Кнеза Милоша, која је зидана између 1926. и 1928. године. Данас је у тој згради седиште Владе Републике Србије.

Зграда Архива Србије у Карнегијевој улици завршена је 1928. године према пројекту Краснова. Репрезентативно здање пројектовано је у духу монументалног академизма са израженом пластичном декорацијом на главној фасади.

Палата Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода је најмонументалнији и просторно најобухватнији објекат који је Краснов извео у Југославији. Саставио је и програм за израду скулптура, које симболизују делатност установа смештених у тој згради. Данас је у тој палати Министарство спољних послова Србије.

За потребе позоришта "Мањеж" Краснов је 1927. године адаптирао некадашњу Кавалеријску јашионицу из 1860. године у Улици краља Милана. Фасада "Мањежа" завршена је током 1928-1929. године. Данас је у тој згради Југословенско драмско позориште.

Пројекат обнове Цркве Ружице (старог војничког храма) израдио је на Београдској тврђави 1924. године. Две бронзане скулптуре српских ратника, које се налазе испред улаза у цркву, такође су рад Краснова.

Пројекти унутрашњег уређења Дома Народне скупштине , намештаја, врата и прозора, лустера, штуко декорација, израда завршних пројеката детаља фасада као и обликовање декоративне ограде палате, хералдичких знамења, постамента јарбола за заставу били су поверени Николају Краснову.

Пројекти ван Београда

Краснов се бавио и пројектовањем сакралних објеката. По жеља Краља Александра Карађорђевића Краснов је извео реконструкцију Његошеве заветне цркве на Ловћену од 1923. до 1925. године. Капела је срушена 1974. године да би на њеном месту био подигнут Његошев маузолеј.

Радио је и на унутрашњем уређењу Цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Израдио је целокупан декор цркве који је усклађен са програмом мозаика у храму. Сви радови у опленачкој цркви изведени су у академизованом српско-византијском стилу.

На гробљу српских ратника на солунском Зејтинлику, у периоду од 1933. до 1936. године, према пројекту Николаја Краснова и Александра Васића гробови су обележени истоветним мермерним надгробним споменицима у форми крста и распоређени у десет гробних парцела. На гробљу је подигнута костурница према Васићевом пројекту из 1926, који је накнадно разрадио Краснов.

Његово дело је и Банска палата на Цетињу, коју је урадио у сарадњи са архитектом Радмилом Јеврић, подигнута 1932. године и изведена у облику масивног издуженог блока са три унутрашња дворишта, представља репрезентативну палату у центру Цетиња. 

Последње дело Николаја Краснова је спомен-костурница на острву Виду у Грчкој. Меморијална грађевина је академски обликована и усклађена с природним амбијентом који га окружује. Костурница је спомен на последње станиште многобројних српских војника из Првог светског рата. Њена лепота произилази из чистих, неутралних фасадних површина, обрађених без сувише декорације.

Спомен-костурница на Виду спада у најзрелија остварења српске меморијалне архитектуре у периоду између два светска рата.

Николај Краснов преминуо је 8. децембра 1939. године у Београду. Сахрањен је на руској парцели београдског Новог гробља.

У Београду постоји улица названа по њему, ту је 2016. постављена и спомен-плоча.