Узбуњивачи између јавности и закона

Како је до сада објављено, Александар Обрадовић, запослен у "Крушику", новинарима је доставио документа, којима је указао на системско исисавање новца из фабрике и на то да је једна приватна фирма од "Крушика" куповала наоружање по повлашћеним ценама.

Обрадовића је БИА ухапсила 18. септембра, а после више од двадесет дана из Централног затвора враћен је у кућни притвор. Наводи се да га Тужилаштво кривично гони због сумње да је одао пословну тајну, а да га је предузеће привремено удаљило с посла. Упућени кажу да није добио судску заштиту као узбуњивач јер се, уместо послодавцу или надлежнима, прво обратио новинарима.

"Александар Обрадовић јесте узбуњивач. Није могао да искористи унутрашње канале јер је указивао на корупцију руководства 'Крушика', спољашње није могао да искорити јер није могао да оде у Тужилаштво и полицију јер је указивао на могућу корупцију самог министра полиције, тако да му је преостало да искористи узбуњивање јавности. Постојала је оправдана претња да ће, на пример, ти докази бити уништени. Није ово задатак за Тужилаштво да подноси кривичну пријаву за одавање пословне тајне, већ је заправо посао Тужилаштва које сви ми грађани ове земље плаћамо да истражује све информације о злоупотребама", рекао је Владимир Радомировић са портала Пиштаљка.

И повереник за информације од јавног значаја сагласан је да Тужилаштво треба да испита Обрадовићеве наводе о могућим малверзацијама у "Крушику" и да да одговоре јавности, али сматра да Обрадовић формално није узбуњивач.

Ако није могао да се обрати послодавцу и полицији, требало је, каже, Тужилаштву, а оно по Закону не би смело да обелодани његов идентитет.

"Да се обратио Тужилаштву и да Тужилаштво није реаговало, он је после протеклог рока могао да се обрати јавности. Закон дозвољава могућност да се директно обратите јавности, али само ако су у питању тешке последице по здравље, живот, ако прети опасност од уништења доказа или нешто слично", истакао је Милан Мариновић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

Упркос мишљењу појединих стручњака да је лош, за наше саговорнике српски Закон о заштити узбуњивача је златни стандард.

Ипак, указују на то шта је још потребно урадити за бољу заштиту узбуњивача.

Милан Мариновић је истакао да Србија нема конкретно одређен орган који би био кровни за заштиту узбуњивача.

"Најлогичније би било да то ради Агенција за борбу против корупције, заштитник грађана или можда неки трећи орган", казао је Мариновић.

Према Радомировићевим речима, недостаје ефикасна и брза истрага злоупотреба које узбуњивачи пријављују.

"Кад они који су одговорни за злоупотребе буду заиста кажњени, тиме ће могућност одмазде над узбуњивачем бити много мања", навео је Радомировић.

На састу Пиштаљка наводе да су, према светским истраживањима, узбуњивачи и до десет пута ефикаснији у откривању превара од полиције и тужилаштва.

Истичу закључак Европског суда за људска права у Стразбуру у предмету у којем је службеник државног тужилаштва у јавност изнео поверљива документа, верујући да је то у интересу јавности.

Суд је, између осталог, рекао да је његово обраћање новинарима било оправдано у демократском друштву, јер у супротном, ако је овлашћени орган – полиција или Тужилаштво, потенцијално умешан, како бисмо сазнали за најтежа кршења закона?