Како је Тито пресудио "Тиквама"

После само пет извођења, тог октобра 1969. године, Тито је на једном партијском скупу, онако узгред поменуо и "Тикве", њиховог аутора и детаљ који је обележио његову биографију - "онај што је био на мрамору, на Голом отоку". Представа "Kад су цветале тикве" скинута је с репертоара Југословенског драмског позоришта.

"Сазнао је културни Београд, један дан раније, да ће сутрадан представа бити забрањена", добро памти те дане академик Драгослав Михаиловић. Сећа се и да је, када је са супругом пошао у ЈДП да погледа шесто извођење, позориште је било у мраку, чуо се жамор, а испред је био велики број људи.

"Испред позоришта сретнем сценографа Владислава лалицког и питам га шта се дешава, а он каже - представа је забрањена, зар ниси слушао данас, тебе је Тито напао", испричао је Михаиловић за Око магазин.

Да ли се тај напад могао да се очекује? Да ли су се последице могле претпоставити? Југословенско драмско било је у то време позозориште од прворазредног државног значаја, основано указом Јоспиа Броза Тита и свака реч изговорена на тој сцени имала је специфичну тежину.

Од почетка проба, у лето 1969, знало се да државни врх на "Тикве" не гледа благонаклоно, иако, наизглед, није био узнемирен. Није била ни екипа која је представу припремала. Ни током проба, ни после премијере, нису размишљали да партијски функционери тај комад доживљавају као "нешто скаредно и непројатељско".

Схватили су то тек нешто касније и Миша Јанкетић, који је играо главног јунака, и новинар и публициста Перо Симић, који је истраживао Титов архив.

"Тито је непосредно после премијере добио информацију Градског комитета Савеза комуниста Београда у којој се детаљно анализра ситуација која се доживљава као велики скандал у култури Београда. Kаже се да је изведена премијера, драматизован роман Драгослава Михаиловића, да су критике врло позитивне и цитирају се неке критике и романа и представе, али се онда прави рез и каже 'неколико политичких радника који су гледали једнодушни су у мишљењу да је аутор судбину једне породице, а посебно главног јунака, узео као повод да пласира неприхватљиве политичке ставове који доводе у сумњу целину политике Савеза комуниста и Југославије, ни мање ни више", причао је пре неколико година Перо Симић, поводом новог извођења представе "Кад су цветале тикве".

"Царска се мора поштовати"

Било је то само годину дана после чувене '68, када су сви веровали да су се помериле границе слободе у друштву. Мало ко је заиста могао и претпоставити директну забрану. Иначе то није био Титов манир, пре тога само је Бранка Ћопића директно поменуо и то неколико година раније. Ипак, ма како то парадоксално звучало, и Михаиловић је баш као и Ћопић, маршалову критику схватао као гарант да ће му глава остати на раменима.

"У то време кобајаги неке мале демокартизације, ја сам знао, чак и ако сам пре тога имао неки страх, тад сам знао: ако направим неку грешку, они да ме хапсе и можда и убију, али ако не, онда знам да се царска мора поштовати и да ми неће ништа", каже Михаиловић.

Писац по Андрићевој мери

Осим те чувене Титове реченице да га неће хапсити, Михаиловић је уверен да га је у то време штитио и Иво Андрић. Академик и нобеловац, причало се, заштитинички се односио и према Бранку Ћопићу, Ћамилу Сијарићу... А већ те јесени 1969. године, када је афера "Тикве" увелико клучала и када су у штампи почели да се појављују отворени напади, Андрић је у Врању, на Бориној недељи, стао уз Михаиловића. Присутној групи писаца представио је Михаиловића као човека у којем је он "нашао писца за себе".

У то време, Михаиловић је писац тек неколико приповедака и романа по којем је написао сценарио за представу.

Kратки роман "Kад су цветале тикве" касније ће постати култни роман многих генерација. Кажу да је то био и омиљени роман Данила Киша - нарочито му се допадала прва реченица.

По мишљењу неких књижевних критичара, то је најбољи наш кратки роман друге половине XX века. Био је у најужем избору на Нин-ову награду, али ју је те године добио Слободан Новак.

Можда су зато "Тикве" и остале испод радара власти, све док нису преточене у представу и, проговориле са сцене и - постале мит. А можда зато јер је задња пошта бакар, која је била тек наговештај у роману, у представи постала јасна асоцијација.

Голи оток: 1948-1968-1988.

Голи оток прати Михаиловића пола века у литератури. У животу - две деције више. Тако он спаја две значајне године - 1948. И све оно што је та година узроковала са 1968.

А онда је и 1988. године, када је постао редовни члан Српске академије наука и уметности, Голи оток био тема пишчеве приступне беседе. Као што је тог децембра 1988. У САНУ најавио, наставио је да пише. Током наредних деценија, писао је документарно-публицистичке записе које је сабрао у петокњижје. Роман "Злотвори" такође има исту тему, мада је то литература, како каже писац, а не историја.

"Тешко је писати о стварима које имају своју конструкцију и евиденцију и бројке, а ви то не знате, јер и даље не постоји отворена документација Голог отока за коришћење у јавности и публицистици", каже Михаиловић.

Књижевни лик тужи писца

Драгослав Михаиловић био је и актер несваидашњег судског спора - тужио га је његов књижевни лик!

Догодило се то 70-их година прошлог века, убрзо по објављивању романа "Петријин венац". Једна жена из рударског насеља препознала је себе у лику Петрије и оптужила Драгослава Михаиловића да је "украо њену судбину".

Писац је и данас уверен да иза тог процеса била УДБА. Судски спор трајао је чак 13 година када је, коначно оптужба за крађу судбине одбачена.