Радио Београд – време славе и разоноде

"Овде Радио Београд. Почињемо данашњу емисију и објављујемо програм". Када је 1929. Јелена Билбија изговорила ове речи у етар, није могла ни да претпостави да је најавила револуцију у информисању, образовању, култури и начину живота.

Ранко Стојиловић, новинар и уредник на Радио Београду, каже да је већ тих двадесетих година у листу "Радио Београд" излазило упутство како да се слуша радио.

"Писало је: Замрачите собе, сместите се удобно, навуците завесе и уживаје у радио драмама и музици", каже Стојиловић.

Милена Драгићевић Шешић професорка ФДУ у Београду, истиче да су с радијом у домове почеле да стижу крупније друштвено политичке и социјалне приче у складу са владајућом идеологијом тог времена.

"Појавила се нова породична забава, заједничко слушање емисија, музике, коју дотле највећи број породица није имао прилику нигде да чује", наводи Драгићевић Шешићева.

Милена Драгићевић Шешић подсећа да у то време није било грамофона и да у унутрашњости Србије људи нису имали прилику да гледају концерте класичне, али ни популарне музике и да им је Радио Београд све то омогућио.

И Маја Васиљевић, социолошкиња са Филозофског факултета каже да је велики значај појаве радија управо у томе што је успео људима да приближи и музику и културу.

Слушање спорта 

Први спортски радио-пренос био је већ 1929. године. Играла се јубиларна 50. фудбалска утакмица два, тада најпопуларнија тима, БСК против Југославије. Пренос је започео Димитрије Стојиловић, адвокат.

Касније је у једној емисији на Радио Београду описао то своје искуство.

"Време је било хладно, никаквог искуства нико није имао, па ни ја. Ваљда сам био шокиран јер је мој клуб страховито губио са 7:0 и нисам могао да завршим пренос утакмице. Одменио ме је Димитрије Стефановић, звани Маратонац", сећао се Стојиловић.

Војнички радио 

И таман кад се радио одомаћио и увукао у животе, почео је Други светски рат. Када су немачке трупе умарширале у Београд, Радио Београд је постао Војнички радио - Sender Belgrad.

Програм се емитовао и на немачком и на српском језику.

У то време Радио Београд је имао најмоћнију мрежу предајника у овом делу Европе и чуо се од панонских равница, преко сахарске пустиње до Блиског Истока.

Служио је као притисак на домаћу публику, а као забава, информисање и бодрење немачким војницима на разним фронтовима, па и оним афричким.

Маја Васиљевић подсећа да са Немцима долазе и јефтијини радио-апарати и да сваки јавни локал добија по један радио као бесплатан.

"Фонотека Радио Београда се обогаћује, јер Немци доносе и своје плоче које почињу да се пуштају на таласима Радио Београда", каже Маја Васиљевић.

Упркос томе радио је оскудевао са немачком музиком, често су се пуштале исте песме и по неколико пута, па је једна нумера посебно привукла пажњу слушалаца - Лили марлен.

Немачки војници на фронтовима широм Европе слушали су је из дана у дан у емисији "Београдски стражар".

Маја Васиљевић каже да су се ратна дејства прекидала да би се слушала емисија Београдски стражар.

"У емисији Београдски стражар читала су се писма Немаца са фронтова. Емисија је била дирљива, служила је за утеху војницима који су били далеко од своје домовине и имала је за циљ да покаже да је Трећи рајх била творевина која има душу и брине за своје војнике", навеле је Васиљевићева.

Међутим, Лили Марлен је била једна меланхолична, тугаљива песма, а прочуло се и да је певачица Лале Андерсен почела да се забавља са једним Јеврејином, па ју је Гебелс лично забранио.

"Стизало је на хиљаде писама немачких војника у Београд, на адресу радија, да се Марлен врати у програм. Чак је и Ромул, војсковођа афричких трупа, тражио да поново емитују ту песму", каже Маја Васиљевић.

Прича се да је на адресу Војничког радија једног дана стигло 12.460 писама са захтевом да се песма врати. Гебелс ју је помиловао и она се до краја рата свако вече у 21:55 емитовала, на општу радост војника.

Ослобођени Радио Београд 

Крај рата уједно је био и крај војничког радија. Послератни Радио Београд долази у руке новог режима, који шаље вести спикерима.

Ранко Стојиловић објашњава да новинари Радио београда сада раде у функцији новог друштвеног поретка и политичког система.

"Радио је средство пропаганде све до 1960, али и великог културног утицаја", казао је Стојиловић.

"Сви медији су моћни, али радио је био, посебно у периоду када других медија није било и када су новине биле намењене образованијој публици, веома утицајан", објашњава Милена Драгићевић Шешић.

Никола Мирков, некадашњи уредник, директор и новинар Радио Београда подсећа и да је Радио Београд био веома упечатљив.

"То је била школа језика, дикције, интерперетације. Све је било невероватно важно на радију. Обредним гласом би се нешто саопштавало, као да је са неког другог света", истакао је Мирков.

Културом до слободе 

Преко, већ релативно јефтиних радио-пријемника, све већа публика Радио Београда има прилику да слуша уживо концерте, опере, радио драме. Велики књижевници нису само гости, него и сарадници Радио Београда.

"Радио је прва послератна институција културе готово свима доступна, преко разгласа, на радним акцијама, у студентском граду и то је најзначајниији канал комуникације. Значајнији од новина ако имамо у виду да је српско друштво у целини били још увек неписменоо", подсећа Драгићевић Шешићева.

Рашко Јовановић, радио критичар, се сећа да се у то време радио слушао и у кафанама и на улицама.

"Када је радио драма тишина је. Ја сам слушао Коштану у кафани. Они који нису имали радио ишли су код комшија или у кафане да слушају радио драме", казао је Јовановић.

Тако радио-емисије и драме постају прозори слободне и критичке мисли, које без цензуре могу да допиру у свачији дом.

"Не значи да цензуре није било. Постојала је контрола над информацијама, али је културно уметнички програм уз своју суптилност успевао да подцрта све токове који су били авангардни", навео је Стојиловић.

Милена Драгићевић Шешић се сећа да радио није био у потпуности идеологизиран:

"Он је отварао нова питања, давао интервјуе са људима из света отварао је хоризонте, отварао нова питања. Чињеница је да смо већ шездесетих имали омладину које је биа веома еманаципована, која је знала шта се дешава у свету, а да није путовала, можемо захвалити и Радио Београду", објашњава Милена Драгићевић Шешић.

Хумор и спорт празнили су улице 

"Улице су се празниле да би се слушале емисије јер су биле изврсне. Весело вече са двојицом расних комичара, Чкаљом и Мијом Алексићем, није се пропуштало. Стекли су велику популарност због смелих слободоумних опсервација, подсмеха бирократији и другим извитопереним појавама у друштву", каже Рашко Јовановић, радио критичар.

Иако је телевизија већ озбиљно почела да осваја време и срца некадашњих радио слушалаца,
"Време спорта" и разоноде је емисија, коју није могла да засени.

Телевизијски преноси утакмица у то време, били су много компликовани и скупи, а радио је с друге стране јефтино могао да преноси истовремено неколико утакмица које су се играле викендом широм СФРЈ.

Милан Анђић, један од спортских репортера, објашњава да су преноси фудбалских утакмица имали и до 3 милиона слушалаца из свих република СФРЈ.

"Туче, пљувања, националистичке пароле, нисмо преносили. Имали смо сугестију да то не буде тема. Имали смо позитиван однос према спорту и хтели смо да све буде фер-плеј", каже Анђић.

Крајем шездесетих година, на Радио Београду стасавају водитељи, који дају ауторски печат емисијама.

Стојиловић додаје да су ти водитељи кроз пласман музике која није била тако прихваћена у том периоду и шалама критиковали власт.

"Ауторске емисије од шесдесетих до осамдесетих отварале су нове просторе слободе и створиле нови генерацију слушалаца", каже Стојиловић.

Једна слика хиљаду речи 

Причало се да је после слетања човека на Месец, сахрана Јосипа Броза најгледанији телевизијски пренос. Међутим, сахрану је преносио и радио.

"Тито је умро, то је био светски догађај и сасвим је логично да је свако ко то није могао да гледа на телевизији пренос сахране слушао на радију", навео је Мирков.

За Милену Драгићевић Шешић Тито је умро када је јавио радио.

"Били смо ма Ади Међици, где нема струје и постојао је транзистор, тако смо и сазнали ту вест", каже Драгићевић Шешић.

"Остало је то уврежено мишљење и флоскула - ‘Јавио Радио Београд‘. То јесте остао централни канал информисања и симбол тачности и брзе, јасне, кратке и веродостојне информације", каже Стојиловић.

Нико не зна када је тачно радио изгубио трку са телевизијом. Кажу, некада сте морали да слушате, да бисте замишљали. Телевизија је донела гледање, често без размишљања.

Радију није лако да опстане у таквом времену, времену које не воли да га подсећају на реченице које терају на размишљање и промишљање. А управо такве реченице, Радио Београд чува у своm фото и аудио архиву.