Где иду напуштена деца

Наташа Новаковић из Барича родитељ је три дечака, али мајком је зове још двоје деце.

Иако су њени синови одавно кренули у школу, једанаест година није престала да купује пелене. Исто толико година се заједно са својим супругом бави хранитељством.

Растанак је сваки пут тежи, али се преброди загрљајима и доласком новог детета коме ће пружили сигурност и дом.

"Осећај је прелеп, чини ми се понекад јачи него са биолошком децом. То је незамењиво. Њихов загрљај и осмех нема цену, то будите сигурни", каже Наташа Новаковић.

Велики породични албум чува фотографије и успомене малишана који су некада живели са њима. Рођендани у календару заокружени су црвеном бојом.

После растанка са једном девојчицом, размишљали су да престану да се баве хранитељством. Ипак, породични колегијум, одлучио је другачије.

"Бити хранитељ је стварно нешто велико. Хранитељство је нешто што је оплеменило и мене и моју породицу. Одлучили смо да будемо велика хранитељска породица и тако ће остати до даљег", поручује Наташа Новаковић.

"Најбоље окружење за задовољавање дечјих потреба"

Директорка Центра за за породични смештај и усвојење Мирјана Новаков истиче да је за малишане много боље да своје прве кораке направе у породици, која је неретко чак и сродничка, уместо у различитим институцијама.

"Расти у једном дому и расти и живети у једној породици није исто. Колико год се колеге труде и раде добро у институцији, породица потпуно другачије задовољава потребе детета", каже Мирјана Новаков.

Највећи изазови са којима се хранитељи срећу јесу рад са децом која имају развојне и здравствене сметње.

Ништа мање проблематичан није ни пубертет. Ипак срећа коју деца доносе у кућу, већа је него проблеми са којима се треба суочити.

Да би постали хранитељи, породице у Србији углавном чекају неколико месеци.

Центар за социјални рад врши детаљну проверу подобности будућих хранитеља, како пре почетка, тако и током трајања боравка деце у одређеној породици.