Мештани Бусија после "Олује" све градили испочетка

Иако се не налази ни на једној географској карти, за Бусије су чули сви. Највеће избегличко насеље познато је по тешким судбинама готово пет хиљада људи који су 1995. године прогнани из својих домова.

На тракторима, бицклима, пешке, са по неком торбом или без пртљага, стигли су на голу ледину између Батајнице и Угриноваца и све градили испочетка. Мира Тодорић се и после 24 године нерадо сећа Олује, али о њој говори да се, каже, никад не би заборавило.

"Било је свашта. Било је гладних, било је жедних, било је мртвих. Где ми је муж и где су ми синови, то нисам знала, никако, целим путем нисам знала ништа о њима. Нисам била једина која је очекивала своје, сви смо били. Свако је био без некога свога. Свако је остао без некога, пуно је остало људи, жена, фамилија без својих најмилијих који ни до дана данас нису пронађени. Ми се ње не сећамо по најтежим моментима, али се сећамо и по томе да смо прошли, да смо преживели", каже Мира Тодорић из Војнића.

Неке од комшија из родног краја данас су комшије и у Београду. Из сваког села, кажу, дошло је бар десетак породица. Данас је овде у око 1.500 домова највише избеглих из Славоније, Лике, са Баније и Кордуна.

"Ми Кордунаши, Далматинци, Банијци, сви људи оданде ми смо људи онако способни, масом веселог духа па мало окренемо и на музику и на песму што се каже, али у принципу лепо је овде. Бусије су лепо насеље које тек треба да се развије. Сви ми млади људи радимо. Карактеристика за наш народ оданде је што смо сви вредни радни и имамо све. Преко ноћи смо изгубили, али овде су нам родитељи и ми сами својим трудом надоместили смо то нешто што смо изгубили", истиче Ана Јасика из Доње Брусоваче.

Сећање на погинуле Крајишнике

Ипак, нису заборавили оне које су изгубили – погинулим Крајишницима подигли су споменик, на месту где им се сваке године одаје пошта. Памте њих, али и живот који је остао иза избегличке колоне.

"Ја се сећам да сам се играла са сестром на дворишту. Ми смо били мали, ја сам имала скоро пет година. Сећам се да сам имала неке маце и да сам плакала зашто ја њих морам да оставим, јер нисам била свесна ни где идем ни шта ће се десити", додаје Ана Јасика.

"Не може се то успоредити. Ово и оно тамо. Никада. Јер оно је друго нешто било. А овде сналази се свак на свој начин", каже Миле Преочанин из Книна.

У сналажењу једни другима помажу. Куће су, кажу, градили заједно. А заједничким снагама су, саградили и цркву, водоводну мрежу, уличну расвету. Ипак, недостаје помоћ државе.

"Главни је проблем легализација, школа, месна заједница, гробље, то нема. Људи се сахрањују што куда, где је ко пријављен био раније оно кад смо дошли тамо се и сахрањује, по целој Србији", наводи Миле Преочанин.

Иако је школа саграђена и требало је да прими прве ђаке прошлог септембра, њена врата су још затворена. Мештани кажу да недостају још струја и канализиција.