Кад дете оде "кућа постаје празна", како се носити са тим

Када дете одрасте и напусти примарну породицу, супружници остају сами. То неке од њих може да збуни и увуче у "синдром празног гнезда".

"Долази до разних реакција, особе се осећају депресивно, напуштено, тужно. Доживљавају као да су одбачени, иако се то заправо није десило, десио се неки природан ток", истиче Маја Павлов, психотерапеут и НЛП тренер.

Неки родитељи овакву промену у породици заиста доживљавају као кризни период. Они осећају да искључују један део себе и да губе на том свом идентитету. То се пре свега дешава код оних родитеља који су се у потпуности посветили подизању деце и њиховој заштити, можда чак и у тој мери да су помало запоставили себе и своје потребе.

"Људи поред те родитељске улоге морају радити паралелно и на својим другим животним улогама тако да родитељ треба да охрабрује излет детета из гнезда", напомиње Маја Павлов.

Неки родитељи су, такорећи, продужили своје родитељство посветивши се унуцима, други су се посветили себи.

"Моји синови су овде, ја чувам унучиће тако да ја немам празно родитељско гнездо", каже једна од бака са којима је репортерка РТС-а разговарала.

Неки други се више друже за пријатељима. "Ја лепо живим, сама сам у кући, али читам, гледам телевизију, шетам, дружим се са својим пријатељицама пензионеркама и тако време пролази. Не осећам тај синдром самоће, уопште", навела је једна Београђанка.

Циљ родитељства – задовољно дете 

Циљ родитељства није само срећно већ и самостално дете. Родитељ не може и не треба да зна за сваки његов корак. Не може да га заштити од свих реалних и претпостављених опасности, падова, неуспеха, нити треба, кажу стручњаци.

"Ја сам студент, дошла сам из другог града да живим овде, међутим моји родитељи имају много поверења у мене, знају да умем да се носим сама са свиме и да се добро сналазим. Али мислим да много родитеља то теже схвата него деца, деца се снађу, нађу ново друштво, осамостале се, али мислим да родитељи то тешко схватају, брину се, почну да гуше децу, да их често контактирају, да их често обилазе и мислим да то и деци касније ствара несигурност у животу", истакла је једна студенткиња у Београду.

Маја Павлов је рекла да су неки људи страшно оптерећени и готово опсесивно размишљају о стању детета.

"То су особе које имају проблем с контролом, особе које су доста неговале фиксну симбиозу, значи презаштићивали су дете, самим тим су га онеспособљавали", рекла је психотерапеуткиња.

Најтеже у једнородитељским породицама 

Синдром празног гнезда чешће се јавља у једнородитељским породицама. Поред тога што Синдром празног гнезда лоше утиче на родитеље, може да остави негативне последице на дете али и да поквари њихов међусобни однос.

"Деца која су држана у једној врсти фиксне односно инверзне симбиозе – када деца брину о неким родитељским структурама и родитељским деловима, па замене улоге. Онда имате сина или ћерку који брине о мајци. То је све у реду до неке мере, али када мора толико да брине да се у једном моменту осећа кривим уколико се измакне или оде, то онда није добро", рекла је Маја Павлов.

Када дете, односно деца оду из примарне породице требало би да се посветите партнерским односима или себи. Окрените се пријатељима и широј породици. Немојте да вам реченица "То је јаче од мене" служи као изговор. Стручњаци кажу да најдоминантније од свих мора да буде питање "Да ли је то добро за моје дете?".