Прогон Срба наочиглед Унпрофора, сећања на тешке дане

Срби који су протерани са вековних огњишта у акцији "Бљесак" спас су пронашли у Републици Српској и Србији. У колони је била и породица Којић из Окучана.

Душанка Којић, која сада живи у Борчи код Београда, сећа се да су гранате падале на Окучане цео дан. "Ја нисам изашла првог маја. Чекала сам мужа који је погинуо првог маја и другог маја сам избегла са децом и тада су падале гранате", прича Којићева.

Највећи број избеглих Срба спас је потражио у Војводини.

Тих тешких дана се присећа и Нада Бибић из Елемира код Зрењанина, која је у "Бљеску" 1995. године избегла из Окучана са супругом, сином и ћерком.

Деца су завршила факултет у Новом Саду, ћерка је данас на Малти, а син у Аустралији.

"Било је јако тешко зато што нисмо имали никаквих средстава. Морали смо да идемо у надницу, нарочито ја, а деца су била мала. Остављала сам их цео дан саме, из дана у дан и годинама је то тако трајало", каже Бибићева.

Избеглим Србима из Хрватске најпре је требало обезбедити кров над главом, а затим их и економски оснажити.

Зато је 2006. године покрајинска влада основала фонд за пружање помоћи овој популацији.

Директор фонда за пружање помоћи избеглим Душко Ћутило расељеним и прогнаним лицима наводи да је Фонд купио више од 460 кућа са окућницом и око 800 пакета грађевинског материјала.

"Неких 300 породица је добило помоћ у економском оснаживању. Оно што је новина и што је позитиван помак, јесте да су пре две и по године унапређени програми, тако да се помоћ у грађевинском материјалу и кућама са окућницом дају на такав начин да је помоћ бесповратна и једнократна", истиче Ћутило.

Пре рата на подручју Западне Славоније живело је око седамдесет хиљада Срба, а према податцима Веритаса вратило се тек 1500, углавном старијих лица.