Ћосић и Екмечић у Задарској и Травничкој улици

То је начин да се ода дужно поштовање двојици интелектуалаца, сматра председник Републике, а исто мисли и Комисија за споменике и именовање тргова и улица, која је прихватила предлог.

С друге стране, чула су се питања да ли се то у Београду, брисањем имена градова региона, укидају обележја бивше државе, будући да ће име Добрице Ћосића носити Задарска, а Милорада Екмечића – Травничка улица.

А то је оживело и још нека питања, која се често чују када се помињу Екмечић и Ћосић: да ли је њихов књижевни односно научни рад могуће одвојити од друштвено-политичког ангажмана?

Од "оца нације" до председника СР Југославије

Писац најобимнијих мемоара у српској књижевности. Тачно пола века стало је у његове пишчеве записе. Сведок преломних догађаја у XX веку, учесник у некима. У XXI веку, којег је сматрао туђим, и даље поларизује јавност.

Српски Томас Ман – тако га је звао Зоран Ђинђић. Највећи српски живи писац – тим речима описао га је Слободан Милошевић у Хагу. Добрица Ћосић најближи је био са Борисом Тадићем и Војиславом Коштуницом.

Био је човек који се бавио политиком, али човек којим се политика звала, записао је Матија Бећковић.

Латинка Перовић га је, по енергији и концентрисаности на циљ, упоредила са Николом Пашићем.

Сељак с наочарима, како га је описао Михиз, први је проговорио о подели Косова.

Да ли је могуће раздвојити књижевни и друштвено-политички ангажман Добрице Ћосића?

"Чини ми се да он просто није могао, с обзиром да је био протагониста партизанског покрета, да је био човек те нове власти. Ја не могу да замислим да је био лишен политчког ангажмана прво у том својству, а касније кад се окренуо против тог режима – па у трећем својству... вероватно му је и одмогао политички ангажман, али то је бесмиуслено вагати, јер он није био од оних писаца које можете гледати одвојено од његовог политичког ангажмана", сматра колумниста недељника Време Теофил Панчић.

"Можда му је одмогао, јер га људи априори одбацују. Могао је да буде цењени писац, а да не изазове никакву лошу емоцију нити негативан коментар, али како је он говорио – не могу сви да те воле", наводи Предраг Марковић, историчар, рођак Добрице Ћосића.

"Он се прихватио дужности председника у старости, на наговор пријатеља. Мислио је да може помоћи. Пошто је годину дана трајао тај манадат, показало се да такво поимање није било корисно политици. Код површних читалаца политички ангажман бацио је сенку, али ја верујем да ће то да се промени и да ће његови романи, есеји и записи, али превасходно романи, преживети суд времена", каже Миливоје Павловић, писац биографије Добрице Ћосића.

Ћосић је на фукнцију председника дошао у време грађанског рата 1990-их и распада СФР Југославије, земље у време чијег настанка почиње његов ангажман. Током Другог светског рата, у којем је учествовао као комесар Расинског паризанског одреда, писао је за "Млади ратник", а у књижевност је закорачио романом са тематиком из истог доба – "Далеко је сунце" штампан је 1951. И тада је први пут у поратној књижевности осликан партизански одред који има и тренутке сумње и колебања и партизани који могу и да заплачу и посумњају у ратну тактику.

Три године касније, објављује "Корене" чиме почиње генеалошка сага о Катићима и Дачићима које чемо касније, кроз пет генерација, пратити у свим деобама и временима XX века.

Од "Корена" писца прате контроверзе – спекулисало се да је прва Нинова награда каснила, јер се чекало да Ћосић објави роман. Други су се питали да ли су "Корени" заиста бољи од "Проклете авлије", мада је Андрићево дело тада третирано као дужа приповетка.

Око "Деоба" зато није било дилема тог типа, осим – може ли исти писац два пута да добије тако важно признање.

Данас, тих питања нема, а "Деобе" доживљавају нова издања и тумачења. За Теофила Панчића, то је најбољи Ћосићев и први "другосрбијански" роман.

Хрватски публициста и новинар Дарко Худелист открива како се дошло до имена романа: "Мени је рекао Дејан Медаковић да је Добрица својим пријатељима који су били 'симиновци' рекао да расписује натјечај за назив романа. Екипа – Михиз, Дејан, Жика Стојковић...читали су роман и онда је Михиз предложио 'Нож' као клање и четници и онда су сви рекли како је то брутално, мада је Вук Драшковић касније назвао тако свој роман. Добрица је сам предложио да се зове 'На дну реке буна', то је његова завичајна Морава, није ни то прошло, онда је Дејан Медаковић рекао 'Деобе', Михиз је рекао да је то директна асоцијација на 'Сеобе', па се онда сложише да је то име добро. Као у 'Сеобама' трагика јер одлазе у русију, тако и овдје суштинска трагика јер народ се дијели."

Око Добрице се тако јавност често делила – на прву и другу Србију, у којој ова друга редовно критикује прву, Ћосића погрдно назива "оцем нације", позива се на његово покретање косовског потања, на речи изговорене у приступној беседи у САНУ. То је био период када је полагано почео да излази из илегале, у којој је био од Брионског пленума, да би се после ангажовао и на најважнијој државној функцији. А то нас враћа на почетак и питање – коме је важан Добрица Ћосић и колико је његово књижевно дело обележено његовим друштвеним ангажманом.

"Од Николаја Велимировића до Зорана Ђинђића и Ивице Дачића, нема српског политичара или човека из културе који се није домунђавао са Добрицом Ћосићем", каже Предраг Марковић.

"Он је сам у своје главне ликове па често и споредне транспонирао сам себе или неке антагонисте, ево кад је у питању 'Време смрти' – Вукашин Катић изриче једну од главних теза политичких Добрице Ћосића да су у Југосалвију ушле и Хрватска и Србија гледајући, како је он рекао, обострану нужду опстанка. Чак је и Добрица сам када је био предсједник себе доживљавао као имагинарног припадника неког романа", наводи Дарко Худелист, публициста и новинар.

Дуго кретање кроз историју

И академик Милорад Екмечић обележио је једнако дуго раздобље – у историографији се задржао током целе друге половине XX и почетком XXI века. Пет векова историје српског народа од 1492. до 1992. сместио је, као и Иво Андрић, "између клања и орања".

1990-их година постаје члан Сената Републике Српске.

Кажу да је лекције учитељице живота учио пре других, писао и истраживао шест деценија, као и да ће деценије бити потребне да се његово дело разуме.

Они који су историју учили из Екмечићевих књига, подсећају нас на његово дело и идеје које је заступао.

"Његово суочавање са новим типом зла које се понавља, два или три пута у једном веку – прво је изучавао, друго (у Другом светском рату) доживео, а и треће – био је жртва прогона и затварања у Босни и Херцеговини и то је оставило трага. Постављао је питања шта је то какво циклично зло које се понавља једном народу у једном веку и зашто. Историја никад није била само балканска, она је светска само се код нас одвија у локалнним оквирима, а он је то схватио", наводи историчар Љубодраг Димић.

"У ситуацији у којој се нашао крајем 80-их и почетком 90-их када се увелико спрема разбијање Југославије, он као ангажовани интелектуалац заузео је природну позицију, он прати што се догађало током претходних векава и зна да ће да подела ићи по дужној линији и знао је да ће се то догодити. 'Национализам судњег дана' – тако је називао веру и националост повезане, идеја је била секуларизовати народ и да би верска приадност требало да остане приватна ствар, а битно је шта је језик и заједничка субина, јер кад живите на истом простору и онда треба да живите у миру и слози, а не да муслимане, православне и католике овде инструментализују велике силе", каже историчар Милош Ковић.

"Мој први сусрет са његовим дјелом био је у ствари почетком факултета кад сам се почео бавити историјом, то је оно што ће касније раја рећи: 'Како су Надреалисти знали све погодити?' Ја сам знао рећи да ми је то рекао професор Екмечић. Кад имате тако озбиљно дјело и елиту која то није читала добро или није уопште... јер да је неко то читао, схватио би да у сукобу унутар Југославије тај Запад неће стати на нашу страну. Професор је био добар прјатељ мог оца пошто је и он предваао на филозофији и виђали су се дненво и пред почетак ратова отац је дошао кући забринут и рекао ми претпоставке професора Екмечића колико ће људи погинути а колико се раселити у евентуалном сукобу... Запањујуће је колико су те претпоставке биле тачне", каже уметник Неле Карајлић.