Повратак у село

Читав живот провели су у урбаној средини – у Нишу од рођења, у Београду на студијама, а послом и у Немачкој и Швајцарској, а онда асфалт заменили њивом, а журбу и стрес мирним и здравим животом.

"Породица је на окупу. Раније смо ретко успевали да се заједно окупимо око стола и породица је највише трпела", каже Марија Милић.

Бобан Милић истиче да му из градског живота ми ништа не недостаје.

"Овде имам мир и тишину и могу да се бавим било чиме", додаје Бобан.

И њихова шеснаестогодишња ћерка је, као мало ко њених година, поред стана у Нишу одлучила да живи у селу и свакодневно путује у школу, због чега устаје у пет ујутру и пешачи 1,5 километара до станице.

"Лако сам се привикла. Свиђа ми се средина због приоде и начина живота. То је оно о чему сам сањала", наглашава Петра Денић.

У селу у коме не памте када се последњи пут неко доселио осећају се добродошлима.

"Обрадовао нас је долазак млађег кадра и увек смо ту да им пружимо помоћ", наводи комшиница Марина Станковић.

Иако су у све ово кренули сами, Милићима ће ипак бити потребна помоћ за све што су наумили. За сада су рашчистили и средили запуштено домаћинство, а од пролећа крећу и у озбиљнију пољопривредну производњу.

"Имамо планове за узгој воћа, посебно дивљих јагода", каже Бобан.

Марија тврди да се нису покајали.

"Чак смо зацртали циљеве где нам је намера да останемо на селу", закључује Марија.

Покренули су код надлежних питања уличне расвете и субвенције превоза за ђаке како би, кажу, било лакше и њиховим пријатељима из Ниша који такође размишљају о доласку, да се и коначно одлуче.