Комшијска солидарност на ивањички начин

Већ две године изостали су приходи од малина, па је за Богдана Луковића инвалидска пензија од петнаест хиљада једини извор прихода.

"Детету као прво, а на другом месту морам прво стан да платим, што плаћам седамдесет евра од тога. Значи један део иде, а други део морам да сачекам да платим струју, воду, телефон, а за храну и остало узимам на вересију, па враћам колико ми остане од тих делова. Људи ме разумеју, помажу", каже Богдан Луковић.

У Центру за социјални рад кажу да његова примања за три хиљаде динара премашују просек за социјалну сигурност за двочлано домаћинство. Бригу о ћерки Кристини води сам од њеног осмог месеца.

Богдан Луковић прича да се дешавало да нема ни динара. Са ћерком оде у град, прошета парком да, како каже, убије време.

"Неко извади сто динара, неко двеста, али веруј да је то мени као да ми је дао две хиљаде, два милиона. Мени је то помогло, па сам раздвајао. Можда сам ја био гладан, али сам њој морао да припремим да има, да не одустаје. Школа ми је излазила у сусрет и помагали су", каже Луковић.

Тешка животна прича подстакла је његовог комшију Мирослава Златића да покрене хуманитарну акцију како би Луковићи отплатили дугове за станарину и купили нешто хране. Данима ја на њиховој трпези исто јело. Комшија Мирослав Златић каже да је то био јогурт и проја.

Због тога је Мирослав алармирао јавност и помоћ је почела да стиже са свих страна. Богдан се рве са болешћу, због које се, каже, све теже креће. Срећом има комшију на кога ће увек моћи да се ослони, а који малу Кристину воли као отац и верује у солидарност шире заједнице.