Иван Ивањи: Не умем да не праштам

Одрастао је у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Отац и мајка су му били лекари и докторирали су у Немачкој. Као дете течно је говорио немачки, мађарски и српски језик. Данас каже да је имао идилично детињство у Бечкереку.

„Нисам никога познавао ко није знао те немачки, српски и мађарски језик. То није постојало, плус ко је говорио румунски, словачки, романи итд. Сви су језици били ту и били су потребни. Лекару, адвокату, цвећару, фризеру због муштерија.“

Да ли се знало ко је које нације, вере, да ли је то било битно?

„Није било битно. Мој ујак се звао Мирослав, а сви су га звали Имре, на мађарском. Или је неко ко је био Александар могао је да буде Шањи, Пишта. Лепо... идила... А шта је од те идиле постало кад смо почели да се убијамо, то је друго питање.

У време убијања, Ивањи је прошао најгора места из којих се мало ко вратио. Аушвиц, Бухенвалд, Ингероршел, Лангенштајн. О детаљима нерадо и ретко прича.

„Свеједно ја не спадам у оне који у својој литератури кукају због логора. Оне који добијају Нобелову награду за то. Ја више волим да се завитлавам на рачун логора. То је прошло.“

Да ли сте и тада имали ту врсту духа који имате данас?

„Сумњам. Не знам. То сам заборавио.“

Сећа се Ивањи да када су коначно ослобођени, многи логораши нису смели још неколико дана да изађу из логора због страха. Сећа се и да амерички војници нису хтели да им приђу како им они не би пренели буве и да су им онако изгладнелимa дали жваке. Иако тврди да су сећања варљива, неке ствари никада неће заборавити. Зато после рата он пише књиге и преводи. Био је саветник амбасадора Југославије у Бону, обилазио је логоре смрти, састајао се са СС официрима. 

„Мени је било забавно да разговарам са једним високим СС функционером и то човеком који је први јавно рекао да је њему његов друг Ајхман рекао да је убијено шест милиона Јевреја. Ја сам разговарао са Вилхелмом Хертлом, који је био на челу СС-а који је преговарао са Американцима, па је осуђен на само пар година у Нирнбергу, он није знао ко сам ја. И то је био забаван разговор. Жалио ми се како му је ратни камарад Ајхман одузимао вагоне, који су му били потребни да шаље намирнице на фронт, да би убијао Јевреје. И питао ме где је ту логика. Ја сам му рекао да сам био у једном од тих вагона које му је Ајхман одузео. Он се зачудио.“

Како је реаговао тада? 

„Кад сам му то на крају дугог разговора рекао, кад је он рекао они су се само борили против комунизма итд., кажем ја сам ем комуниста, ем Јеврејин, ем сам био у том логору, а беше лето, а моја жена имала летњу ташну, он је мислио да ћу извадити машинку и убити га, био је тотално престрашен, а било је забавно.“

Сада кажете да је било забавно, али како сте ви осећали у том тренутку?

„Па добро, јел' стојите и гледате лава који би вас радо појео ако би могао?“

Да ли вас је било страх? 

„Не. Био сам радознао. Знате, Фауст је досадна личност, Мефисто је интересантан. Велики глумци играју Мефиста.“

Дружио се Ивањи и са Гинтером Грасом, писцем нобеловцем. Иако су се многи изненадили када су сазнали за његову нацистичку прошлост, Ивањију то није сметало. Грас му је чак чувао сина у стану у Београду. „Од његових првих књига је јасно да је одрастао у земљи где је то било ин, да је био одушевљени нациста, он то врло јасно описује. После тога, кад се освестио, урадио је више против тога него многи који су само гледали са стране. Често сам се питао: да сам ја тада био Немац, да сам ја онда одрастао те 1933. и био немачки дечко, откуд ја знам да не бих био у хитлерјугенду. Откуд знам да не бих био СС-овац. Могу накнадно да се надам да бих био на некој правој страни.“

Ивањи је 20 година радио као Титов преводилац. О њему прича као о шармантном и духовитом човеку који би, како каже, и као обичан шофер а не као маршал, што је био, могао да освоји срце сваке девојке.

Шта вас људи најчешће питају о Титу?

„Занима их какав је био као човек. Био је пријатан, духовит, имао је слоновско памћење, био је приступачан, али мењао се временом. Једном је у посети Александрији побегао да се купа сам. Нестао је на два-три сата. Била је општа узбуна и код наших и код Египћана. Кад се појавио, рекао је: 'Био сам на плажи. Слушајте, ја сам сигурнији кад сам сâм на плажи него кад ме ви обезбеђујете.'

Други случај био је у Београду, кад је шофер у Ужичкој улици оставио кључ у колима, а он сео у кола, побегао на станицу Топчидера, а није имао пара. Морао је од железничара да тражи да га части.“

На столу у стану Ивањи држи потписану Титову слику. Стан је пун књига и успомена. Неких се нерадо сећа, а многе му измаме осмех на лице, па и оне најбизарније. Једном приликом у Салцбургу, на скупу Немаца на којем је говорио, један човек је иступио и признао да је био чувар у Бухенвалду док је он био логораш.

„Завладала је дубока тишина. Страшна тишина. Он је схватио шта је бупнуо, па је рекао: 'Не знам зашто сам то рекао, морао сам.' Кад се све завршило, пришао ми је са још једним господином који се представио као СС официр који је исто био по логорима. Отишао сам са њима да попијем пиво. Причали смо о времену, Салцбургу и ту сам имао утисак да је то њихово пиво молба за опроштај. Моје пиво са њима је било опроштај. Такав сам, а нисам хришћанин. Само то је једна од варијанти које би верници хришћани требало да имају на уму.“

Како сте могли да опростите?

„Ја не умем да не праштам. Шта је супротно? Освета? Не бих умео.“

Колико вам значи Орден за животно дело који вам уручује премијер немачке покрајине у којој сте били у чак два логора?

„Ја много не дајем на беџеве, значке. Али да вам премијер Тирингије дође на 90. рођендан, е у томе је виц!“