Павловић: Србија је одиграла мисионарску улогу 1918. године

Србија треба да буде поносна на победу у Великом рату и на стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, каже директор Института за савремену историју Момчило Павловић. Поводом Дана примирја и века од завршетка Првог светског рата он истиче да је Србија одиграла мисионарску улогу 1918. године када је ослободила сав српски народ и остале јужнословенске народе на Балкану и ујединила их у заједничку државу.

Момчило Павловић примећује да стогодишњицу победе у Првом светском рату моћне европске земље, некадашње савезнице Србије, славе великим церемонијама. На простору бивше Југославије тај јубилеј, који се спаја са годишњицом уједињења, посматра се са аспекта садашњих односа бивших југословенских република.

Црна Гора, на пример, не слави велику победу, као ни Подгоричку скупштину и присаједињење са Србијом, а истовремено забрањује интелектуалцима из Србије да се појављују на манифестацијама којима се обележавају ти догађаји.

У Хрватској се штампају и објављују књиге у којима се 1918. година означава као почетак тлачења Србије над Хрватском.

Момчило Павловић наводи да антисрпска пропаганда која се води, а посебно у Црној Гори, ствара конфузију у јавности и представу да је идеја уједињења и стварања заједничке државе била погрешна.

''Данас су наша дојучерашња браћа листом окренута против Србије, као да им нешто дугује и да треба да им се извињава, као да је крива што 1918. нису постојале Македонија ни остале државе'', каже Павловић за Танјуг и додаје да је Србија као призната држава била стожер уједињења са бившим југословенским републикама које су до 1918. биле аустроугарске провинције.

''Србија 1918. залаже своју државност и утапа је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Србија је стуб око кога се групишу остали јужнословенски народи да би се створила снажна држава која штити не само српски интерес већ и хрватски и словеначки и других народа'', наглашава историчар.

Павловић истиче да је југословенска идеја много старија од 1. децембра 1918. године, а да је Србија у Првом светском рату имала мисију и ослобођења и уједињења свих јужнословенских народа.

У то време међународно призната је и Црна Гора, али је црногорска војска, подсећа Павловић, капитулирала 1916. године после чега је краљ Никола побегао из земље.

''Србија је била стуб око којег се уједињују остали народи. Када је српска војска прешла границе које су делиле српски народ са обе стране Дунава, Саве, Дрине, и зауставила се на линијама Клагенфурт, Мохач, Печуј и Темишвар, створене су реалне претпоставке за стварање веће државе која би ујединила целокупно српство'', наводи Павловић.

На таласу победничке еуфорије, а поштујући међународно право на самоопредељење народа,  за само неколико недеља Црна Гора је објавила присаједињење Србији којој су се прикључили и Банат, Бачка и Барања.

Према Павловићевим речима, изузев спорадичних инцидената у касарнама и мањих демонстрација у Загребу, међу свим народима испољавана је јака воља за стварањем нове државе и уједињењем са Србијом.

Далмација је Народном вијећу у Загребу постављала рок за проглашење уједињења, док је скупштина Срема, која је бројала 700 чланова, изгласала присаједињење Србији дан пре Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра 1918. године.

На сличан начин су изјашњавали и градови као што су Бања Лука, Сарајево, Сплит, Котор...

''Србија је одиграла мисионарску улогу у искреној вери и жељи да помаже својој браћи, сматрајући да су Срби, Хрвати и Словенци један народ - стабло са више грана, али истог корена'', оцењује историчар.

На констатацију да већина република бивше Југославије улогу Србије 1918. данас виде као окупаторску и освајачку, а не као ослободилачку и ујединитељску, Павловић наводи да то није тачно, пре свега, са историјског аспекта.

"Зашто нису подигли устанке и наставили борбу ако је то била окупација'', пита историчар и истиче да уједињење није било само српска идеја, те да Србији 1918.године није била потребна таква држава као што је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца јер су политичком и војном руководству нуђене и друге опције за дефинисање граница.

Напомиње и да Хрватска, Словенија и остале републике тада нису биле међународно признате државе да би их српска војска могла окупирати, већ да је то био простор Аустроугарске.

"По тој логици, целокупна српска историја 19.и 20.века, као и ратови за ослобођење могу бити упитни пошто Србија, рецимо, 1912.године није ратовала са данашњим Македонцима или Албанцима већ са Турском", указује саговорник Танјуга.

Наглашава да не може бити речи о окупацији српске војске 1918. године будући да јој ниједан од тих народа није показивао отпор, већ су јој се, напротив, придруживали добровољци и дојучерашњи припадници аустроугарске војске.

Историја и актуелна политика

Павловић каже да је, и већинска тежња Црногораца, осим безначајне мањине "талијанских агената", била уједињење са Србијом, као и у Војводини где је, наводи Павловић, једино постојала дилема да ли да се Бачка, Барања и Банат директно прикључе Србији, што су једногласно и учинили на Великој скупштини, или да се чека одлука Народног вијећа из Загреба и да се тако уђе у Краљевину СХС.

"Актуелна власт у Црној Гори свађа и супротставља један народ који живи у две државе и покушава да изгради некакав посебан идентитет, а посебан само у делу који је супротстављен Србији и српском народу", каже Павловић.

Као провокацију и неозбиљан захтев тумачи иницијативу Црногорског покрета да се формира комисија која би тражила одштету од Србије за ''окупацију Црне Горе 1918. године''.

''То је беспотребно провоцирање јавности и апсурд који треба игнорисати или одговорити шалом'', каже Павловић и подсећа да је реч о завршеним процесима, те предлаже Црногорском покрету да се обрате Версајској мировној конференцији или Друштву народа.

"Саветујем им да туже и Косово, чија је застава истакнута у Паризу, и да од Косова траже одштету јер је учествовало у окупацији Црне Горе 1918. године", ироничан је Павловић.

Сматра да, без обзира на релативизацију догађаја из 1918. и оптужбе о окупацији, те на чињеницу да је српско искуство са југословенском заједницом поразно, Србија треба да обележава годишњицу ослобођења и уједињења и да јавно говори о својој искреној жељи да ослободи братске народе и створи заједничку државу.

"Румуни на сва звона обележавају Дан уједињења и стварање велике Румуније, а исто раде Чеси и Словаци, али и друге државе. Код нас је негативно југословенско искуство бацило сенку на ослобођење", примећује Павловић.