Каква су сећања избеглица на прогон и страдање

Део избегличке колоне Миљана Кнежевић постала је 3. августа 1995. године када су пале прве гранате на Дрвар. Као двадесетдвогодишња удовица, на пут дуг 400 километара, кренула је са троје деце и свекрвом. Документа, гардероба и по која фотографија било је све што су донели у Бачку Паланку.

"Човек не може да размишља ни о чему материјалном ни о чему шта је изгубио, само може да мисли о томе да спаси децу и да их доведе на сигурно", обајшњава Миљана Кнежевић. 

Њена ћерка Јелена тада је имала четири године. Премало, каже, да се свега сећа, а довољно да поједине слике не избрише из памћења.

"Највише се сећам мајкиних уплашених очију, њеног погледа, сећам се моје тетке која је била тада са нама, она је била у највећем страху. Моја мајка је тада показала колико је уствари једна храбра жена", каже Јелена Кнежевић. 

Тог августа добро се сећају Мајсторовићи, који су у кућу примили тридесетак људи прогнаних из Хрватске.

"У собама је спавало најмање по четворо, били су постављени француски лежајеви и ту су спавали. Где их је било више онда сам имао душеке, сунђере од 10 центиметара поред кревета, па онда преспава мајка или бака поред њих, јер то је тако морало бити", објашњава Јаков Мајсторовић.

А колико је било тешко нахранити 30 и нешто људи?

"То су били велики лонци, велике шерпе, да једна особа не може сама да их подигне. Кад смо сложни били, некад се и хлеб месио, свако јутро сам носила једну гајбу хлеба из продавнице и 10 литара млека", напомиње Драга Мајсторовић.

И тако скоро три године док се свако од њих није снашао. Али породица Кнежевић ни после 23 године нема дом. Ипак радује их чињеница да су на коначној листи регионалног програма стамбеног збрињавања.

"Последње две године конкурисали смо у регионално-стамбеном програму и ту нам је на сва три конкурса омогућено да конкуришемо и добили смо средства за сеоска домаћинства, за грађевински материјал и за зграду, за коју је у току папирологија, а чија изградња треба да крене и ту имамо 16 стамбених јединица", истиче повереник за избегла, прогнана и расељена лица општине Бачка Паланка Здравка Мерњик.

Од око 200.000 прогнаних из Хрватске 1995. године, у Бачку Паланку дошло је између 15.000 и 20.000 људи, а спортска хала била им је прва зауставна станица. Убрзо су одатле отишли у друге градове, а око 4.000 прогнаника остало је до данас да живи у том граду.