Како помоћи детету које трпи вршњачко насиље

"Претили су ми. Исмевали су мој нос, рекли да сам ружан, да немам пријатеље. На ручку су ме полили млеком и терали да скинем одећу", испричао је Китон у снимку који је његова мајка објавила на интернету.

Његова исповест узбуркала је јавност у Америци. И покренула питање колико је још деце која ћуте и трпе. Истраживање у београдским школама показује да је реч о сваком десетом детету.

"Мисле да је то опасност за њих, зато што им је пре тога претио тај који их је дирао да ће им, ако неком кажу, још горе ствари говорити и да ће наставити да их задиркује или можда туче. Па зато и нису хтели да кажу родитељима или неком старијем у близини", каже 11-годишњи Никола Сетлер.

А шта рећи детету када у близни нема старијих. Да се брани, или да не узвраћа силом – и добије батине?

"Када је у ситуацији да је нападнуто, морате да се браните. Међутим, у ситуацији када можете да избегнете насиље, онда је свакако најбоље обртити се некоме за помоћ", истиче супервизорка Дечје линије Снежана Николић.

Истраживање показује да се деца најпре пожале родитељима, затим другарима – а тек онда наставницима и школским психолозима. Највећи проблем имају они који о томе не говоре никоме.

"Дете почне да гради лошу слику о себи, шта сам крив, нисам довољно добар, никоме се не допадам, зато ме туку... Свашта се мота по дечјим главама", каже руководилац Дечје линије Жељка Бургунд.

Најважније питање је: Како им помоћи?

"Ако је то нешто отворено, што се види у учионици, на одмору испред школе, и о чему може да извести само дете или њихови другари и другарице који виде и знају за то, онда је јако битно да одрасли који су ту присутни, особље из школе, реагују по протоколу. Има екипа која се тиме позабави, и најбоље они који познају децу – учитељ, учитељица, разредни старешина, наставници у које деца имају поверење", рекао је др Оливер Видојевић, психијатар и психотерапеут за децу и адолесценте.

Да би се поверење изградило, потребно је да и родитељи и школа шаљу исту поруку – да се насиљем не решавају проблеми. И да у томе буду примери.

"Није ретко када дође до неке ситуације да родитељи буду природно узнемирени, па онда и сами уђу у конфликт са другим родитељима, са другом децом, односно не у конфликт већ у неко решавање конфликта које није баш конструктивно", каже Миља Кривокућа из Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Није конструктивно ни да олако схватамо проблеме наше деце.

"Из неког нашег културолошког скрипта и начина размишљања је управо то – ћути и трпи, кад порастеш то ће проћи, и мене су тукли, па нема везе, ево, шта ми фали. То је потпуно погрешан модел и образац", поручује Снежана Николић.

Ако децу учимо да насиље не треба да трпе, морамо учинити све да им помогнемо да из тога изађу што безболније. Истраживање у београдским школама опомиње – око 16 одсто ученика пожалило се некоме у кога је имало поверења, али им ни тада нико није помогао.