Како разликовати дечји несташлук од повређивања

"Звонко Спасић" је знак да се завршава час, а почиње одмор. Време за дружење и игру. Међутим, то може да изгледа и другачије, када, на пример, група деце шамара своју другарицу из одељења.

То не би требало никоме да се догоди. Насиљу није место у школи нити међу децом уопште. Али да ли се сваки дечји несташлук, подгуркивање, чупкање мора прогласити насиљем?

Да ли је насиље ако, из шале, вежеш своју другарицу за столицу, плашећи је да би могла да је повредиш?

"Деца кад се играју увек постоји један степен садизма и одигравају нешто што су видели или чули, или видели на филму, телевизији, али само постојање дилеме и моменат у којем се размисли – аха, да ли је ово добро или није, да ли ће њу то уплашити или неће, говори да није била жеља у уживању у страху или мучењу другога", каже др Оливер Видојевић, психијатар и психотерапеут за децу и адолесценте.

Добронамерна шала може да склизне у насиље. Гуркање са добрим другом може да се заврши озбиљном повредом. Неки дечак може да покуша да скрене пажњу на себе тако што ће симпатију повући за косу. А њу то може да увреди.

"На пример, ја сам то понекад радио и то није насиље док се шалимо, али ако њој то почне да смета, најбоље је да престанемо", каже четрнаестогодишњи Марко.

"То је питање како схвата гест и онај ко га чини и онај ко га прима. Ту је јако битно да ако девојчица каже немој да ми приђеш, а нипошто да ме вучеш за косу и да то буде јасна одредница да је то нешто што не прија и да та девојчица зна да то не мора да трпи", рекао је др Оливер Видојевић.

А оно што некоме не прија мора одмах да престане. Те вештине комуникације деца не могу да развију без помоћи одраслих.

"Ако с њим разговарате, ако му објасните разлог, ако му објасните зашто је то важно због њега, зашто је то важно због других, на који начин може угрозити друге, које су последице тога, и ако ту успоставите нека заједничка правила, то је најбоља основа", каже Весна Дејановић, координаторка програма дечје заштите Уницефа.

Наметнута правила најчешће се крше. Зато је боље да границу која се не сме прећи исцртате заједно.

"Могуће је кроз игру, управо постоје разне врсте педагошких ситуација. Када се играју и дође до сукоба, онда се њима објашњава да ли су прешли границу или не", каже специјалиста педагогије Слободан Малушић.

Понекад и дете само може да одреди границу. Када у очима свог друга или другарице примети страх, то је знак да је игра завршена и да треба да се извини. У супротном, то више не би била игра.