Мрежа за реституцију тражи увођење супституције имовине

Задужбина Николе Спасића, од чијег је новца подигнута прва градска болница, 1936. године, данас Клиничко-болнички центар Звездара, пример је третирања државне имовине. Тек реституцијом откривено је шта све Задужбини припада: око 12.000 квадратних метара у београдској Кнез Михаиловој. Део те имовине никада није укњижен, па званично и није постојао као државна својина. Из Задужбине су успели да спрече продају и отуђење, па јој је већи део враћен.

"Кад се буду иселили станари, Задужбина ће на име пореза, само на име пореза на имовину, годишње, по грубој процени, ако остану садашње цене, плаћати десет–петнаест милиона динара годишње", истиче овлашћени члан Управног одбора Задужбине Николe Спасићa, Војин Ђекић, што је, како додаје, велика ставка претпостављам у буџету државе.

Због пуњења буџета, између осталог, Мрежа за реституцију се бори за то да се уместо новчаног обештећења, где је то могуће, уведе супституција.

Миле Антић из Мреже за реституцију истиче да су противници натуралне реституције сви они који се и даље залажу за несметану и масовну злоупотребу државне имовине.

"Узурпација квадратног метра у Кнез Михаиловој доноси вам профит за један дан, а камоли за године. Они који су се намерачили на ту имовину након узурпације желе чак и да је присвоје", упозорава Антић.

А таквих примера није мало – откривени су највише у реституцији. Један од њих у Шиду.

"Једно предузеће које је добило земљиште на коришћење од општине, волшебно је, после 2000. године, када су кренуле тајкунске изградње бесправних објеката, било уписано у катастру као да је оно власник, као да је то друштвена својина тог предузећа, а не државе Србије", наводи адвокат Драган Бабовић.

Из Мреже за реституцију понављају да грађани, црква и верске заједнице потражују само мали део. Шумског земљишта у државном власништву има хиљаду пута више, пољопривредног најмање десет пута, а грађевинског чак 30 пута више од онога што се потражује и што је пописано.