Да ли се кроз уметност гласније чују политички ставови?

"Србија је сама себи нанела зло и њени грађани морају да живе са истином да су сами себи нанели патњу", рекла је Херта Милер у ЈДП-у.

Не разуме арогантан став Србије према НАТО-у, упркос томе што је бомбардовао Србију. За њу је насиље легитимно решење у политичким конфликтима. Поред Херте Милер, у понедељак вече седео је књижевник и преводилац Иван Ивањи.

"Сваки грађанин може да има свој став, па и писац, али у њеној књижевности се то не појављује. Има у књизи како је било под Чаушескуом у Румунији, то је занимљиво, добро написано, а да је она, морам да кажем, толико глупа да пред српском публиком говори глупости о којима појма нема...", рекао је Ивањи.

Од Хорација, преко Сартрове ангажоване књижевности, до Урлиха, објашњавали су потребу да се уметник ангажује, па и да зарони у политику. Ипак, где је његова улога између става појединих да треба да креира позитивне митове до оправдавања насиља?

"Ми смо навикли на посетиоце наздравичаре и похваличаре који нам долазе из љубави према Србији и подржавају наше мане, сматрајући их сасвим легитимним и да је то наш шарм и тако даље, и нас то успављује. Ова нам је жена у брк сасула оно што мисли о нама", каже књижевница Вида Огњеновић.

Матија Бећковић каже да забрињава када такве изјаве дају нобеловци.

"Некада су се нобеловци па и сам Нобел, изумитељ динамита, залагали за мир и разоружање, али дошло је неко доба да се неки од нобеловаца залажу за рат и хвале бомбардовање", рекао је Бећковић.

Против навијачке књижевности је био и Меша Селимовић. Правећи разлику између политике и књижевности говорио је да прва тежи да измени човека и свет посредством човека, а да друга жели да продре у свет у човеку.