Мини-фарме кока носиља за квалитетнији живот дистрофичара

Живот му је постао испуњенији и смисленији. То што је због мишићне дистрофије везан за колица није га спречило да у четрдесет другој години искористи понуђену шансу. Свако сакупљено јаје доноси радост и жељу да опстане у започетом послу.

"Ово је баш посао према мојим могућностима, јер не захтева толико труда и рада. Дневно имамо око сат времена рада да се почисти, јаја да се скупе, да се коке нахране", каже Бојан Пешић из Белог Потока код Лесковца.

До почетка године четворочлана породица живела је од 13.500 динара инвалидске пензије. Зарада није велика, али сада се опуштеније живи.

"Пуно нам значи, финансијски нам је боље. И Бојану доста значи, доста се креће", истиче Бојанова супруга, Љиљана.

На први поглед болест није видљива, али због мишићне дистрофије Мирјана Цакић никада није добила прилику да ради. Први посао са седамдесет нимало јој не пада тешко.

"Овај посао ми много значи и као разонода међу живином и као додатак у кући", истиче Мирјана.

Биљана Јовановић самохрана мајка двоје болесне деце, каже да су кавези, стотину кока носиља и концентрат за два месеца стигли у правом тренутку. Без посла, са два школарца. Наду поново има.

"Добра је зарада. Све трошкове тренутне кућне могу да покрпим тим новцем", наглашава Биљана.

Пројекат "ЕУ Прогреса" вредан 13.000 евра подржао је делом Град Лесковац. И да је био двоструко већи не би задовољио потребе чланова Удружења дистрофичара. За девет грантова чак 36 заинтересованих.

"Постали су радно активни и, што је још битније, створили су једну позитивну слику о себи у свом окружењу, указује Драгана Петричић", секретар Удружења дистрофичара Лесковца.

Задовољни послом, продајом јаја, удружени у набављану хране. Научени да се радују малим стварима, великих планова немају. Жеља им је да полако увећавају јато и постану као мали привредници, уз помоћ својих породица, још видљивији и кориснији.