Видљиве и невидљиве баријере, свакодневица особа са инвалидитетом

Њену дијагнозу лекари су прогласили јединственом на свету. Марина Блажић каже да је жртва доктора који је нестручно водио трудноћу њене мајке и након порођаја нестао. Проблеми у готово сваком делу тела нису је спречили да игра фолклор, латино плес, хип хоп и осваја медаље. Иза ње је преко 2.000 болничких дана, а испред једна жеља.

"Не треба мени ништа, него само да смо живи и здрави. 2012. сам освојила друго место на светском првенству за хип хоп на свету у Бохуму, тада је било прво такмичење за особе са инвалидитетом. У граду или на неком догађају нормално да има знатижељних погледа или подсмевања, али ја се не обазирем на то", каже Марина.

Нажалост, надлежни се не обазиру довољно на проблеме особа са инвалидитетом, посебно у образовању, каже Ана Јовчић, студенткиња друге године српске књижевности. Упркос оштећеном виду и неприлагођеној факултетској литератури, њена просечна оцена је 9.

"Ја сам имала ту срећу да наилазим на квалитетне и пријатељски настројене људи који су били спремни да ми ишчитају и по читаво градиво, требало би да имам доступну литературу помоћу које ћу самостално моћи да учим као и свако други ко нема проблем који ја имам", рекла је Ана.

Две девојчице и супружници, породица Хаџић, живе у тишини. Са онима који не знају знаковни језик отежано се споразумевају. У јавним установама, попут здравствених, углавном су принуђени на писану комуникацију.

"Била сам и дала захтев за дечији додатак, али су ме одбили зато што муж и ја радимо и имамо примања. Муж и ја заједно зарађујемо отприлике 50.000 динара", каже Зухра Хаџић.

Родитељима деце са инвалидитетом, посебно самохраним, значили би сервиси подршке са различитим стручњацима, каже једна од њих. Да буду видљивији у друштву бори се кроз удружење чији је оснивач.

"Шта нама вреди закон ако ми њега не разумемо, ако не можемо да дођемо до њега, ако је мајка сама са дететом и не може да оствари ни туђу негу ни помоћ, нема ко да чува дете док се бори за нека права, оснажимо породицу, па ћемо оснажити друштво", каже Надица Блажић из Удружења "Плава шкољка".

Од особа са инвалидитетом друштво неретко окреће главу на другу страну. Послодавци им најчешће затварају врата због предрасуда. А дискриминацију трпе и у јавним установама, које су им често неприступачне.