Комисија разматрала Степинчева дела пре Другог светског рата

Алозије Степинац је проглашен блаженим, а Римокатоличка црква је покренула и процедуру његове канонизације, чему се Срска православна црква жестоко противи, јер га сматра одговорним за злочине који су почињени над мањинским народима у Хрватској за време НДХ и Анте Павелића.

На предлог папе Фрање процес канонизације Степинца је заустављан и формирана је мешовита комисија СПЦ, Римокатоличке цркве у Хрватској и Ватикана, коју чине црквени великодостојници и стручњаци, а њихов задатак је да на основу документације утврде какав је био Степинчев однос према НДХ, Јасеновцу, те да ли је осуђивао усташке злочине.

Виши научни сарадник Института за новију историју у Београду, Александар Раковић, у изјави Танјугу каже да је тема јучерашњег, другог скупа заједничке комисије двеју цркава у Загребу, била заправо Степинчева улога од 1934. до 1941. године, времена које је претходило Другом светском рату.

Раковић каже да нема информацију о чему је на том скупу разговарано и сматра да би јавност требало да има више информација о тим разговорима.

"Мој став је да би јавност требало да има више информација о тим састанцима представника двеју цркава", рекао је Раковић.

Он је, каже, сигуран да ти састанци мешовите комисије неће трајати само годину дана, како је предвиђено, већ дуже, јер је немогуће да се било какво кључно питање реши за годину дана.

Посебно, истиче, када је реч о тако горућем питању као што је канонизација Степинца.

"Моја очекивања су да ће се ти сусрети продужити и да неће трајати само годину дана", каже Раковић.

"Веома сложени разговори"

Председник Центара за истраживање религије, политике и друштва у Новом Саду Никола Кнежевић у изјави Танјугу је рекао да нема сумње да су ово веома сложени разговори око једног од најважнијих историјских питања између Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској.

"Не очекујем да ће бити лаки и био бих веома опрезан оптимиста поводом евентуалних закључака комисије", навео је Кнежевић.

Он је подсетио да је планирано да буде укупно шест сусрета мешовите комисије.

"Први, који је био у јулу ове године, био је конститутивног и оријентационог карактера, поставио је оквир, програм и методе рада комисије. Јуче и у понедељак у Загребу је разматрано деловање Алојзија Степинца у раздобљу до Другог светског рата, то јест, до 1941. године, а сусрет који је предвиђен за фебруар наредне године у Новом Саду, разматраће односе Степинца према Независној држави Хрватској", навео је Кнежевић.

Током четвртог сусрета, за који се не зна где и када ће бити одржан, биће разматран однос Степинца према Српској православној цркви, да би током петог био аналазиран однос комунистичке власти према кардиналу Степинцу и период монтираног суђења.

"Шести сусрет предвиђен је да поново буде у Риму, где би требало да се резимирају претходни сусрети и донесу одговарајући закључци и мишљења", навео је Кнежевић.

Упитан зашто се прави толики размак између два заседања мешовите комисије, Кнежевић каже да је то највероватније зато да би се оставило довољно времена да обе стране адекватно припреме и анализирају историјски материјал и аргументе изнете на претходним састанцима.

"Нема сумње да су ово веома сложени разговори око једног од најважнијих историјских питања између Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској. Не очекујем да ће бити лаки и био бих веома опрезан оптимиста поводом евентуалних закључака", каже Кнежевић.

Какав ће бити исход разговора? 

С друге стране, пак, очекује да ће мешовита комисија доћи до неке врсте минималног консензуса, те да ће крајњи исход бити позитиван и самим тим утицати и на побољшање односа између две Цркве.

"То ће имати несумњиве импликације и на евентуалну посету папе Фрање Србији који је најзаслужнији што је до ове врсте дијалога дошло", навео је Кнежевић, који сматра да ће обе стране бити довољно флексибилне и стручне да доведу да дијалог буде и успешан.

Кнежевић мисли да је један од најважнијих аспеката тог дијалога не само схватање историјске улоге Степинца, већ и начин како две, пре свега, сестринске цркве, посматрају не само Други светски рат, већ и последњи.

Стога би, сматра он, у закључцима неизоставно требало да буде поведено рачуна и о питању селективности према злочинима и жртвама, да се установи пракса заједничких посета стратиштима српског и хрватског народа, а у том контексту, свакако, и бошњачког.

"Мислим да је то неопходна пракса која би помогла како би се историјски антагонизми који оптерећују односе наших народа превазишли, а цркве без сумње, поседују мировни капацитет да то и учине", закључио је Кнежевић.