Самоћа – највећи проблем пензионера у брдским крајевима

Обилазе је редовно деца и унуци, сврати и комшиница на кафу, разговор, али Олга у Градњи живи сама. Време јој пролази у кућним пословима, опере, спреми храну, за пољопривреду већ нема снаге.

"Комшије дођу мало, поседе, прође дан, судови, доручак, ручак, дођу и деца", каже Олга Новковић.

Пољаница је удаљена од Врања тридесетак километара, у 22 села живи око 2.000 мештана. Сваки трећи становник је пензионер, са пољопривредном, старосном или наслеђеном пензијом. Има и оних без примања.

"Они који имају пристојне пензије, и баве се пољопривредном производњом и здрави су, могу себи да зараде. Они који имају ниске или пољопривредне пензије су у незавидној ситуацији" , истиче Велибор Јовић из Организације пензионера.

Пакет солидарности дели Удружење пензионера најугроженијима, без примања и новчану помоћ за куповину лекова. Дом здравља у Власу ради свакодневно као и лекар опште праксе, док педијатар и гинеколог долазе по распореду. Зубара немају.

"Највећи проблем код њих тај што немају пута да дођу или што су сами, нема ко да им пружи чашу воде, да им да лекове", каже лаборант у Дому здравља Новица Цветковић.

Најтеже је људима удаљеним од центра области током зиме када локални путеви и шумске стазе постају непроходни. У кућама ближим асфалтном путу, заједно живи неколико генерација, узајамно се помажу.

"Породица ми је фина и уживам са породицом, пензија ми је довољна, колико сам зарадио толико су ми дали", наводи Милан Димчић.

"Мука ми је кад сам сама, кад зет и ћерка оду на посао, ја плачем што их нема", жали се Сава Дисић.

Немају простора у селу за окупљање, дружење, сем породичних домова. Састају се четврком на пијаци која једино тада ради или испред неке од десетак продавница прехрамбене робе. Због миграција и негативне стопе природног прираштаја, Пољаница је за две деценије остала без осамдесет одсто становништва .